On se usudio da izazove trenutnu političko-ideološku paradigmu da je Evropska unija sve i da je cilj samoj sebi, odnosno doveo je u pitanje samu politiku sopstvene stranke koja je bila glavni promoter tih ideja u Srbiji u posljednjih dvadeset godina, a što je samo po sebi rizik i što može itekako politički da ga košta. 

Njegova je, pak, ideja da je čovjek cilj sam po sebi, a ne bilo kakva spoljnopolitička orjentacija. Njegov koncept „srpske Srbije“, koji nije ništa drugo do filozofija bilo koje zapadnoevropske države koja se takođe diči svojim nacionalnim vrijednostima, i prije svega njegov cilj da otvori vrata novim licima u Demokratskoj stranci u moru političke i, uopšte, javne "žabokrečine" u kojoj se godinama nalaze i Srbija i ostale zemlje bivše Jugoslavije, predstavljaju svojevrsno osvježenje i prvi pravi odgovor opozicije izuzetno snažnom vučićevskom ideološkom mejnstrimu u toj zemlji.

Kad pričamo o tome da su apsolutno ista lica na političkoj sceni već dvadeset i više godina svakako možemo da preslikamo situaciju iz Srbije i u Republiku Srpsku. Isti ljudi i iste ideje "preživaju" od kraja rata naovamo. 

Građani su svjesni da su svi političari koji su trenutno na sceni isti, te je politika i, uopšte, bilo kakav oblik javnog angažmana, uključujući tu i glasanje na izborima, izgubilo svaki smisao. Ljudi ne žele da učestvuju u igrama čiji je jedini cilj bogaćenje političara. Ljudi ne žele da se troše na jalova prepucavanja dok se u pozadini političari veoma lako dogovore kad su njihove lične beneficije u pitanju. 

Srednja klasa, kako je to i Pajtić primjetio, uništena je i ponižena, bez bilo kakve volje da se aktivira i da  pruži podršku određenoj političkoj ideji i partiji, prosto zato što i ne postoji artikulisana politička snaga koja ima drugačiji cilj i kojoj su na prvom mjestu ljudi, a ne sinekure na javnim budžetima.

S druge strane, kako uopšte pričati o novim političkim idejama kad su apsolutno ista lica i dalje na sceni? Koje to novo lice u bilo kojoj iole relevantnijoj stranci u Republici Srpskoj ćemo imati priliku da vidimo u ovoj predizbornoj kampanji? Za koga to novog da glasamo? Izbori ovdje su iluzija, građanima su kandidati već određeni, partije su na liste stavile dokazane konvertite, beskičmenjake i neznalice, te je potpuno besmisleno misliti da se samim glasanjem može promjeniti katastrofalno stanje u kojem se nalazimo.

Zbog toga je Pajtićeva ideja prijeko potrebna i Republici Srpskoj. Naime, previše je naivno očekivati da mi danas možemo odmah da popravimo stvari, da popravimo sistem, da obogatimo društvo. To su previše ozbiljni i dugotrajni procesi. Međutim, ono što je realno ostvariv politički program jeste da nam neki politički lider saopšti da će se fokusirati na to da očisti svoju sopstvenu stranku, odnosno da u nju pusti nove ljude. Ni to, samo po sebi, neće garantovati automatski neko posebno poboljšanje, ali će makar pobuditi nadu da je moguće nešto mijenjati bar na personalnom nivou. Pogotovo kad se zna da se u tom smislu decenijama ništa ne mijenja.

Dakle, potreban je lider koji će početi da pušta u svoju partiju ljude koji ga nisu doveli na njeno čelo, ljude sa stavom i ljude dovoljno karakterne da prvo njega samog kritikuju. Potrebni su ljudi sa stavom, makar i pogrešnim. Potrebna je istinska demokratizacija partija, jer je to jedini način da se ljudi ponovo zainteresuju za politiku. U ovako apatičnom društvu nemoguća je i sama ideja promjena i aktivizma, a bez tih kategorija jednostavno nije moguće niti nadati se boljem.

Kad znamo da trenutno niti jedan predsjednik bilo koje ozbiljnije stranke u Republici Srpskoj i cijeloj Bosni i Hercegovini ne nudi takav program, odnosno kad vidimo da svi nude sve, raj na zemlji, rješenje svih problema-tad znamo da svi oni bezočno lažu i da pojma nemaju koji je prvi korak ka ozdravljenju. A taj prvi korak je veoma jednostavan: gospodo političari, samoukinite se, sklonite se i pustite druge. Vi ste kancer ovoga društva i vi ste naš osnovni problem. Stvari treba postaviti na svoje mjesto.

Redakcija Frontala