Zaista smo zanimljivi za psihijatrijsko, sociološko, antropološko i svako drugo posmatranje. Bez pogovora, uz tiho stenjanje, a junačenje po društvenim mrežama, ljudi plaćaju sve, trpe sve, gledaju sve i onda! To “onda” je kad se ostrve na nešto ljudi koji se, po ko zna koji put ponavljam, usude da pitaju za pare, na primer. Onda kreće ona tirada da treba iznositi rešenja, što samo kritika, što gledamo u druge. Fascinira me to, zaista!

Ništa mi, onda, začudo nije što se sva familija uposlila na leđa tih istih poslušnih facebook junaka, nije mi začudo ni pravo na pratnju, policijsku zaštitu, davanje sebi beneficija koje normalan svet sa indignacijom gleda, s obzirom o kojim se nesposobnim i neobrazovanim tipovima radi, ali mi je fascinantna ta potreba da sve i svakog svuku sebi u ravan pitanjem: “A gde su rešenja?!”.

Na sve to, ne čitaju, ne proveravaju, ne razmišljaju, ne pripitaju se ama baš ni oko čega, ali će im mašta pusta raditi da smisle takve gadosti da se pitam gde li samo inspiraciju pronalaze?! Da, pričam o većini, uštekanoj uvek na neki udaljeni mozak, da ne kažem dupe, koja nikada ne pita koga, zapravo, plaća da iznalazi rešenje, već se postavlja tako da je sasvim normalno da ti, čija je obaveza, ponavljam obaveza, da rade svoj posao, imaju samo privilegije, a izlaz o svom trošku, svom hlebu, treba patriotski da traže svi oni koji isture svoja leđa za njihove batine.

Red je da uvedemo odlikovanja kao što su “Prvoborac društvenih mreža” ili “Heroj kafanske debate”. Koliko roditelja će se, na primer, javno pobuniti što im dete, odličan student, zavisi od ocena za umetnički dojam kod neke komisije? Evo, Premijerkin sin dobio najbolje ocene za umetnički dojam, dok je za tehnički bio najlošiji. Daj sada da vidimo taj pravilnik koji precizira taj umetnički dojam, pa da umrem sutra!

Ili, kako se to od sindikalne plate naručuje ručno rađena kuhinja od nekih 16.000 KM; od ministarske plate na kocki gubi za jedno veče 30.000 KM; dobija kredit od milion za vilu u inostranstvu, iako domaća banka ne može da upisuje hipoteku na objekat van zemlje; odakle sad ideja odjednom da pravimo neku “lošu banku” ne bi li na nju natovarili te, kako vole zapadnjački da zovu, “toksične kredite”...

Samo ni za tu ili te “loše banke” niko ne govori na čija leđa. Rastereti banke, natovari građane. Da ne nabrajam dalje, jer za to je potrebno prostora više nego što je Coelho štampao knjiga u svetu. Njega pominjem, jer su te bljakaste mudrosti najviši domet većine facebook revolucionara i sličnih im izabranih lica. O tome upravo svedoči i činjenica da su mu “mudrosti” na bočicama Jana vode. Što nije Krleža, na primer?

Ali, hajde, bar nešto neka se čita, pa makar i te limunade da mozak ne istrune načisto. Čovek je prozreo neuku masu, pa im uvalio bozu kao čudotvorni eleksir, ništa drugačije od vlasti. Na ovo obavezno ide revolucionarni komentar: “Sve mi to znamo, ali dajte Vi nama rešenja”. A što ih vi ne date? Znate li uopšte gde treba da ih tražite?

Odgovor je najčešće: “Nisam ja tako učen” ili, još gore: “Pa, Vi ste u medijima!” I Stanija je, samo nju ne pitate da ponudi neko rešenje zašto smo na vrhu lestvice zemalja po opasnosti od brankrota. U medijima su i oni koje ste birali, samo njima ste dali blagoslov da unerede, a drugi besplatno imaju zadatak da čiste govna i time dokažu svoj patriotizam. Ti što traže rešenja redovno čitaju i kače po mrežama naslove: “Skandalozno...”, “Šokantno...”, “Kako do uspešnog seksa...”, “Deset načina da nađete bogatog muškarca”, i tako te učene članke, koji redovno imaju najviše pregleda. Da im taj čudotvorni ekonomski lek sa sve eliksirom za nacionalnu ravnopravnost saspete kao kapi u oči, samo bi žmirkali i ništa više. Ko će, ba, to čitati?!

Zato ih preko stomaka preseče kad pročitaju one ponižavajuće brojke na platnoj listi. Ne mora se biti ni stručnjak za ekonomiju, a ni za ovakvu politiku da se vidi opšta propast i ko je ne samo dužan da rešava, već i da pod hitno odgovara što je država na rubu bankrota. Reče tamo neko, neki Euromoney da smo po riziku od bankrota u narednih 12 meseci iznad Belorusije, Ukrajine (gde se ratuje!), Ruande...

Razlozi: dodatna zaduženja zbog majskih poplava, visoka stopa nezaposlenosti, korupcija i kontinuirana politička nestabilnost. Ko je odgovoran za to? Zna se. Ali, od svega, pominjaće se samo poplave, kao da je sve bilo sjajno do tih kritičnih dana maja.

Interesantno, potvrdiše i ono na šta sam utrošila bar pet godina: iako je kreditni rejting još uvek B (i na korak do kategorije smeće), ne znači da bankrot nije moguć. Još je izvesniji, jer će se sa ovim rejtingom zaduživati i dalje. Mi prvi, a Argentina među deset, a eno bankrotirala po drugi put u zadnjih 13 godina.

I ja zaista vidim rešenje: bankrot! Nema spasa do potpune propasti. Ako je to cena da se mozak konačno uključi, onda neka bude.

Ne ono: “Spasa nema, propasti nećemo”, već “Spasa ima, propasti hoćemo”.

Izvor: Magazin Dani