piše: Saša Gavrić, izvršni direktor Sarajevskog otvorenog centra

U periodu od 1950., kada je Konvencija usvojena, pa do 2004. godine, Konvenciju je potpisalo 46 zemalja. Potpisivanje je označilo prihvatanje obaveze poštovanja prava i sloboda, kao i priznavanje nadležnosti Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je ustanovljen Evrposkom konvencijom. Tekst je zvanično preveden i objavljen na 30 jezika, a ratifikacija je izvršena u svim državama Vijeća Evrope.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava je sastavni dio Ustava Bosne i Hercegovine te se kao takva direktno primjenjuje u pravnom sistemu i ima prioritet nad svim zakonima na svakom nivou vlasti. Takođe, članstvom Bosne i Hercegovine u Vijeću Evrope, naša država je od 2002. godine obavezna da uskladi svoj Ustav i sve druge pravne akte sa Evropskom konvencijom.

I pored aktuelnog slučaja Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine, važno je naglasiti da ovaj dokument pruža minimum zaštite ljudskih prava u svim oblastima života, ali da i dalje, građani i građanke Bosne i Hercegovine ne ostvaruju niti ovaj minimum. Mnogo je izgovora, ali nedostatak finansijskih resursa i komplicirana administrativna i politička struktura ne smiju biti izgovor za stanje u kojem se marginalizirane, ranjive i deprivilegirane grupe danas nalaze. Pri tome posebno mislimo na: žene i mlade djevojke, žrtve rata, povratnike/ce i raseljena lica, osobe sa invaliditetom, mlade osobe i djecu, nacionalne i vjerske manjine, lezbejke, gej muškarce, biseksualne i transrodne (LGBT) osobe i mnoge druge.

Stoga, a u povodu “rođendana” ovog pravnog akta, Sarajevski otvoreni centar (SOC) i Inicijativa mladih za ljudska prava Bosne i Hercegovine (YIHR BH) napominju sve izvršne i zakonodavne organe i sudska tijela vlasti na svim nivoima u BiH na obavezu koje su preuzete. Ne bismo trebali čekati još 60 godina za poštivanje ljudskih prava svih građana i građanki.