На кафи са Слободаном Поповићем смо покушали договорити његову блогерску реактивацију на Фронталу. Надамо се да смо успјели у тој намјери, али с обзиром да је ову седмицу политички обиљежила посјета министра иностраних послова БиХ, Златка Лагумџије, званичној Бањалуци интересовао нас је став народног посланика Социјалдемокртаске партије БиХ у парламетну РС о том догађају.

Како коментаришете састанак Додик – Лагумџија?

Оно што је чињеница је да су битно промијењени ставови и на једној и на другој страни. С обзиром да је састанак прије свега био састанак људи који врше власт, а не састанак људи који управљају политичким процесима као предсједници политичких странака, иако се то не може одвојити у овом моменту, али ово како се десило у ствари је био састанак људи који треба да врше власт и он је логичан и природан. Јер, кад се одлучи неко да врши власт с неким, онда мора с њим имати неку комуникацију.

Оно што ја као Слободан Поповић, грађанин, хајде да кажем и човјек који се бави политиком, замјерам свим онима који на крају дођу у позицију да врше власт и да морају да комуницирају, зашто у претходном времену не воде рачуна о томе да не смију да поруше задњи мост којим могу да се врате. Односно, не смију да оду толико далеко у ружним квалификацијама један о другом, зато што онда људи релативизирају њихов карактер. Односно, питају се који је то праг који човјек себи може да дозволи да онај други о њему каже све оно што каже, а он опет сједне с њим да разговара и гурне у страну све то. То је нешто што није добро, али то је одраз политике која влада у Босни и Херцеговини. Политке у којој сви играју на карту кратког памћења обичних људи, а да обични људи забораве да су друштвени проблеми грозни. Онда кад се нешто деси што почиње да личи на нормална однос, људи се обрадују и онда због тог што им то треба, а треба и људима и друштву, онда релативизирају све што је било раније, а неки то злоупотребљавају. Мислим да то није добро за укупне друштвене односе.

Ми морамо градити односе који вриједе, да утврдимо неке стандарде и да вриједе за односе међу људима. Међу политичким партијама. Међу онима који врше власт мора постојати некакав праг који човјек из поштовања према себи, превасходно, па онда према онима над којим врши власт не смије прећи. Да дође у негацију самог себе. Мислим да је то проблем који још увијек у БиХ није елиминсан, а мораће, јер ово друштво мора ићи напред.

Након помирљивих тонова и приче о будућности на овом састнаку, а с обзиром да су двије социјалдемокртаске партије стубови власти у оба ентитета, може ли се очекивати у будућности да се више прича о социјално–економским, а не "тешким" политичким темама?

Једини рецпет да се тако нешто деси је да се почне причати умјесто о виртуалним стварима, уз све поштовање права човјека да буде припадник нације, конфесионалне заједнице, да живи на одређеном простору или територији и да се поистовјећује са том територијом – то су још увијек поприлично виртулене ствари од којих човјек не може напунити празан стомак, духовно се може осјећати љепше, али ипак понекад треба нека телећа шницла, да се почне причати о томе како ћемо ријешити проблем који се зове 538.000 незапослених. Како ћемо ријешити проблем да нам пензионери и даље не буду једна од најугроженијих категорија становништва у социјално-економском смислу. Како ћемо ријешити проблем да је готово 25% грађана БиХ на прагу или испод прага сиромаштва. Како ћемо ријешити проблем да је 15% грађана неписмено или полуписмено. Како ћемо ријешти да нам готово 70% младих, без обзира на националну припадност, територијалну , конфесионалну, на питање да ли би побјегли из ове земље ако би вам се указала прилика кажу ДА?

Држава не може функционисати по принципу просте математичке операције сабирања - која се зове два ентитета плус дистрикт Брчко, плус десет кантона, плус више од 130 локалних заједница. Држава је превише озбиљна ствар да би могла функционисати на тим принципима. Једноствано, ова држава кључну ствар коју мора да направи то је да сви они који су добили првао да управљају друштвом, јер су изабрани, морају да сједну и да направе стратегију економског развоја државе БиХ у којој има мјеста и за ентитете и за дистрикт и за кантоне и за локалне заједнице. Ту мора постојати синергија. Ту не може постојати стратегија развоја РС, па стратегија развоја ФБиХ, па стратегија развоја дистрикта Брчко, па стратегија развоја 10 кантона, па онда све то скупимо на једну гомилу и једну књигу и онда кажемо ово је стратегија развоја Босне и Херцеговине. То нема везе са здравом логиком. Само треба узети неке крупне пројекте који се данас раде и видјети како се неке битне ствари које утичу на економски развој раде на начин да се људи чуде – па људи што дуплирате ствари. Што се не договримо око тог коридора, па да видимо шта се на њега спаја, па која је то брза цеста... Па сад се развија путна инфрструктура РС, па се разваиј путна инфраструктура Федерације, сад још чекамо путну инфраструктуру кантона, па то кад све ставиш на карту од 50.000 квадратних километара онда видиш када би се све то реализовало да би то коштало превиша и да има путева који уопште не требају бити толико близу да један другог искључују. „Ја хоћу да се возим својим путем , а онај други хоће да се вози својим“ а нико неће да схвати да наш заједнички пут је најбољи и најјефтиниј и најекономичнији.

Ако поченмо тако размишљати, онда ћемо имати мање времена да причамо о томе ко кога мање или више воли ко је кога више клао убијао итд.

Каква је перспектива односа СНСД-СДП БиХ?

Мислим да је велики проблем у БиХ што тренутно, или до јуче, два најљућа политичка противника су политичке партије које припадају истом политичком кругу. Ријеч је о партијама које у свом наслову носе име и презиме социјал-демократска партија. Зависна или независна, нема везе. Сасвим би било логично, уважавјући све разлике који морају да постоје зато што неко функционише на једном простору, а неко на другом, али ово је простор једне државе. Глобална политчка опредјељења обе ове партије морале ба ду буду врло близу. Уз поштовање тих разлика које се не могу избјећи. Али не могу разлике бити толико да се обичном човјеку чини да осим назива нема ништа заједничо у промовисању политике које промовишу ове двије партије.

Оно што је сигурно проблем, то је како обезбиједити да се те разлике покушају смањити на подношљиво стање да се на идеји социјалдемократије, дакле друштва социјалне правде, друштва толерантности, друштва демократије, друштва слободе, друштва економског просперитета, дакле то све пише у програмима свих социјалдемократских партија на кугли земаљској, дакле како направити заједнички приступ рјешвању проблема.

Мислим да би то би то било фантастично кад би се то успјело. Можда је ово почетак те приче. Ја бих волио када би то засита било то. Не желим ја рећи ра ће ту бити превелике љубави, јер превише је жучи просуто, што сам појаснио у првом одговору, да би се све могло покрити као да се ништа није десило.

Али да је сигурно једно, да озбиљни људи, а ја хоћу да вјерујем да се сви који су мало више позиционирани у политичком животу БиХ морају да буду озбиљи људи и да управо ради те озбиљне позиције и озбиљног времена у којем се налази друштво, и Срби и Хрвати и Бошњаци и православци и католици и муслимани и остали, сви смо ми у истом кошу. И нико се из тог коша неће спасити ако мисли да ће се спасити сам. Ми само можемо да се спасимо сви заједно или да сви заједно пропаднемо. Е сад је само на нама да процијенимо шта је оно што је за нас добро, а то је оно око чега се морамо договорити.

(Фронтал)