Људи из најближег окружења муфтије припадају агенцији за физичко-техничку заштиту „Берк”, а упућени тврде да је њен власник муфтијин брат Мухамед Зукорлић

Сцене у којој вјерски достојанственик са ахмедијом крстари џиповима Санџаком и Босном у пратњи армије наоружаних људи никога више у овим крајевима не изненађују. Сви су навикли на муфтију Муамера Зукорлића и његово обезбјеђење – или паравојску, како његову пратњу све чешће називају. Чак је и одмјерени министар Расим Љајић недавно, очигледно изнервиран муфтијином умјешношћу да скрене пажњу на себе, овог пута причом о атентату, рекао да Зукорлић том причом „оправдава своју паравојну формацију, коју представља као обезбјеђење, а људи се питају ко су ти људи и чији су то све црни џипови који га прате”.

Љајић, који је и предсједник Социјалдемократске партије Србије, а кога Зукорлић често „прозива”, сматра да је прича о наводном атентату одраз муфтијине жеље за публицитетом, да нема везе са истином и да је пласирана као дио предизборне кампање.

А за поменуту слику муфтије, скупих џипова и обезбјеђења има много је свједока. Народни посланик и предсједник Бошњачког националног већа Есад Џуџевић је казао: „Био сам прошле године на комеморацији у Сребреници. Биле су тамо бројне високе делегације и државници из Србије, Словеније, Турске... Са убједљиво најбројнијим обезбјеђењем и колоном џипова дошао је муфтија Зукорлић. То је просто боло очи. А то је редовна слика у Новом Пазару и свуда гдје се Зукорлић креће”.

Џуџевић истиче да се све то догађа без икаквих одговора оних који брину о безбједности, па он има утисак да држава прећутно жмури пред том појавом.

И генерални секретар Санџачке демократске партије Мирсад Јусуфовић на причу о томе да, како многи истичу, Зукорлић има своју приватну паравојску, гледа као на општепознату.

„То је посао државе да процјени и да предузме одговарајуће мјере. Пошто држава не чини ништа на том плану, онда постаје јасно на чијој су страни појединци из одређених државних институција”, казао је Јусуфовић.

Зукорлић је неколико пута сва питања о паравојсци и прегломазном обезбјеђењу одбацивао као „обичну глупост”. Полицију је више пута у претходних неколико година прозивао као пристрасну, оптужујући је за тортуру и угрожавање права Бошњака, и закључивао да јој не вјерује „јер ни она њему не вјерује”. У једној телевизијској емисији је истакао да о његовој безбједности брине посебна агенција, па се он не пита колико ће људи да га чува и у којем аутомобилу ће да се вози. О томе, рекао је, брине та агенција.

Портпарол ИЗуС (Исламске заједнице у Србији) Самир Тандир је одбио да за Политику коментарише постојање муфтијине „паравојске” и бројност људи у његовом обезбјеђењу.

„Због безбједности муфтије о том питању не могу да говорим”, категоричан је био Тандир.

У Новом Пазару је јавна тајна да људи из најближег окружења муфтије Зукорлића припадају агенцији за физичко-техничку заштиту „Берк”. Упућени тврде да је власник те агенције муфтијин брат Мухамед Зукорлић. И ову агенцију бије глас као и многе друге сличне агенције у Србији – да је дио законом нерегулисане „војске” од неколико десетина хиљада људи са оружјем, без јасних надлежности.

Да је муфтија Зукорлић окружен сопственом паравојском због сопствене нечисте савјести тврди и директорка НВО „Урбанин” Аида Ћоровић. И она сматра да „држава дозвољава Муамеру Зукорлићу да се понаша као хистерично размажено дијете”.

„Он има своју паравојску, своју стрељану, своје криминалце, са којима се тали, пријети коме хоће, заузима шта му се свиди, а држава ћути. Кад обичан човјек направи обичан прекршај, одмах бива процесуиран и то је у реду. Али није у реду да се против Зукорлића и његових људи поднесе више од 50 пријава и да ниједна не буде процесуирана. Онда наравно да Зукорлић сваки наредни пут иде корак даље и тражи све више, да би на себе скренуо пажњу”, казала је Ћоровићева.

Указујући да Зукорлићу свакако одговара овакав публицитет, Нинослав Крстић, предсједник Форума за безбједност и демократију, наводи да муфтија само вјешто користи оно што и власт ради. Том прибјегавању причама да им је живот угрожен политичари су склони, а ту спада и Зукорлић, бар од 2000. године и то је постало наш политички фолклор. Такве приче код „обичних” људи стварају утисак да се одређени појединци баве врло важним пословима па им је, ето, због тога живот угрожен.

„У сваком случају, мислим да у овом тренутку и држави одговара Зукорлићева прича. Јер кад се народ забавља овим причама онда заборавља на своју муку”, истакао је Крстић.

(Политика/Фронтал)