Прича о младићу из Звечана на Космету је прича свих нас. Нажалост, живимо на таквим просторима гдје је свако од нас потенцијални Стефан Живковић. Фронтал је још јуче први објавио текст о Стефану Живковићу – Твитер репоретеру са Косова. И ту нашу причу је за само 24 часа прочитало преко 15.000 посјетилаца.

Фронтал, од када постоји, у статистичким приказима није имао толики скок. Од оснивања нисмо имали амбицију бити високопосјећени портал, јер смо знали да то не можемо ни бити због уређивачке политике која подразумјева све контра од онога што се може наћи код огромне већине наших конкурената. Знате на шта мислим. Нема голотиње, трачева, пјевачица, трачева, бизарне црне хронике, трачева и нема трачева.

Али, зато има текстова писаних с циљем успостављања што квалитетнијег демократског друштва у Републици Српској. Критичких наравно, јер видимо да нам не тече баш мед и млијеко. Али, да сад не дужимо с тим. Само ћу навести да смо први у РС окупили неколико блогера из (највише) политичког живота. Први смо омогућичли коментаторима које неки називају „анонимни онанисти“ да изнесу свој став. И управо у том ставу, је било више „СТАВА“ него у свим текстовима оног што их назава „онанистима“ у неколико протеклих година. Први смо, драги читаоче, ставили наш БРОЈАЧ када је највећи ауторитет у РС рекао да ћемо се у јуну возити ауто-путем од Бањалуке до Градишке. А ево, ја ћу ускоро заборавити и јули...

Момак са почетка ове приче је уз помоћ Интернета и Твитера само у пар сати „понизио“ комплетан јавни сервис једне земље. Са пар твитова је информисао у правом и потпуном значењу те ријечи јавност о дешавањима у његовој околини. На његову, као и на несрећу већине нас, живимо на таквом простору који не одише благостањем. Живимо на простору на којем историја сваки дан има посла. Сваки дан нам је „историјски“. Стефан се у маниру наших великих хроничара, умјесто пера или гусала и десетерца, латио телефона и Твитера и у 140 знакова послао ИНФОРМАЦИЈУ.

И то је радио без престанака 24 сата. И још ради. Спавао је мало, јер како да спаваш, а ванредно стање проглашено!?

За разлику од Стефана, конвенционални медији, а нарочито Јавни сервис Европске Србије је пуштао филмове које је сваки сат прекидао вијестима и у кролу објављивао агенцијске информације. Углавном исте.

Да је којим случајем РТС увео ванредну емисију и у року од једног сата имао на „лицу мјеста“ неколико камера, новинара, јављања уживо у програм (исто вече су имали уживо емисију из Новог Пазара – десетак километара од административне линије са Косметом), да су у студио довели два министра, и море администрације које сједи у министарству за Косово и Метохију... Па стручњаке, па Дачића, па... да се Тадић обрати народу који у његовој држави брани живот на барикадама, да...

Али, готово је сад.

Зато је Стефан херој (н)овог времена и његова побједа је велика и истовремено представља мали, али ПРВИ пораз телевизије на овим просторима. Стефан је већ добио похвале и од одређених државних институција Србије, и то од бившег министарства телекомуникација које се данас зове Дигитална агенда. Ако остане на томе да институције хвале Стефана, а не критикују РТС, онда и не чуди што се још није чула српска верзија у страним медијима. Осим руских. А толико су Срби медијских ратова изгубили. Узалуд, чини се.

И шта је порука овог коментара!?

„НЕ СМИЈЕШ ИГНОРИСАТИ ИНТЕРНЕТ ЗАЈЕДНИЦУ“

А да смо шампиони у томе, највише говори чињеница да је Влада РС могла навести да је за израду портала неком приватном медију дала 50.000 КМ, а само међу Фронталовцима има оних који то могу урадити џаба, ако треба Републици Српској.

Нико од наших политичара нема интернет презентацију, осим једног (и то интересантно из власти).

А најгори примјер омаловажавања Интернет заједнице је када их неко из „конвенционалних“ медија који се продаје на трафици у тиражу од Пар стотина, са великим П, назове „анонимни онанисти“.