ИСТАНБУЛ – Дјелиоци правде у Европском суду за људска права нису имали дилеме: Турска је прекршила Конвенцију о људским правима када је 2003. године забранила прокурдску Народну демократску партију (ХАДЕП).

Морално задовољење је стигло са седам година закашњења, али Курди у првим реаговањима кажу: боље икад него никад. Ваљда ће власти из ове пресуде извући неко наравоученије за вријеме које долази.

Овај шамар који је стигао из Стразбура, без обзира што одлуке тог суда нису обевазујуће, натјераће Уставни суд у Анкари да убудуће добро размисли прије него што на неку странку поново стави катанац.

У последњих 20 година забрањено је петнаестак странака и то претежно оних које су основали Курди. Последњи пут то се десило прошле године када је забрањена Партија демократског друштва, која је у том тренутку имала 20 посланика у парламенту.

Уставни суд Турске забранио је ХАДЕП 2003. године под тешком оптужницом: због подршке сепаратизму и тероризму, односно залагања за аутономију курдског народа који претежно живи у југоисточној Анадолији.

Она је доведена у везу са раније забрањеном Радничком партијом Курдистана (ПКК) и њеним бившим лидером Абдулахом Оџаланом који сада издржава казну доживотног затвора. Више од 40 функционера странке неће моћи у следећих пет година да се баве политиком.

„Они (чланови (ХАДЕП) нису подстицали мржњу, освету или оружане немире… Чак и ако су чланови те партије тражили право на самоопредељење Курда, то није у супротности са демократским принципима и не може се доводити у везу са подршком тероризму, закључили су у Стразбуру.

У Старзбуру се каже да је у овом случају прекршена Декларације о људским правима. Турска држава би требало, према одлуци у Стразбуру, да плати надокнаду генералном секретару забрањене странке Ахмеду Турану Демиру и кажњеним члановима ХАДЕП-а 24.000 евра и 2.200 евра за судске трошкове.

Турски званичници засад не коментаришу ову одлуку. Али, тешко је повјеровати да ће Уставни суд у овом случају своју пресуду ставити ван снаге јер се Анкара по правилу оглушава о одлуке Европског суда за људска права, поготово када су Курди у питању.

У Турској сада живи скоро 15 милиона Курда, скоро сваки пети становник земље је припадник тог народа који има своју историју, језик и културу. У влади су коначно почели да схватају да то није пут за рјешење „курдског проблема” и да Турска, док га не ријеши, неће моћи да постане пуноправни члан Европске уније.

Курди су се у последње вријеме изборили за одређена права: добили су своје РТВ станице, могу на јавним мјестима да користе матерњи језик што је до скоро било незамисливо. Влада магловито најављује „демократско рјешење” курдског проблема, мада није до краја јасно шта то све подразумијева.