Највеће Азијске игре досад отворене су јуче у граду Гуанџоу. Церемонију је отворио кинески премијер Вен Џијабао након говора Жака Рога, предсједника МОК, и шеика Ахмеда ал Фахада ал Сабаха, предсједника Олимпијског савјета Азије.

На играма учествује чак 9.704 спортиста (4.750 пратилаца), тек нешто мање него прије двије године на Олимпијским играма у Пекингу, али из чак четири пута мање земаља – 45.

Тако велики број такмичара омогућио је изузетно богат програм шеснаестодневног такмичења (толико трају и олимпијске игре) са чак 55 спортова.

Многи од њих готово да и нису познати на осталим континентима, а Азијске игре имају 19 спортова који нису на програму наредних Олимпијских игара 1912. у Лондону.

То су бејзбол и софтбол, који су испали са програма олимпијских игара, рагби и голф, који ће се наћи на програму Игара у Рио де Жанеиру 1916, затим и нама познати бовлинг, шах, карате, крикет, спортски плес, ролер и сквош и група прилично егзотичних спортова у којој су: ћанги, драгон боут, кабади, сепактакрав, софт тенис, вушу и веиги.

Ћанги је кинески шах, а и веиги је мисаона игра код нас познат као го. Драгон боут је трка традиционалних источњачких чамаца у којима посаду чини 20 веслача, кормилар и бубњар који даје ритам веслачима, а софт тенис је тенис који се игра са меком гуменом лоптицом.

Сепактакрав је „одбојка” која се игра лоптицом од ратана и у којој су дозвољени контакти стопалима, коленима, грудима и главом, али не и руком. Вушу је кинески борилачки спорт, познат и код нас, а кабади је екипни спорт настао од тамилске борилачке вјештине и којем постизање поена личи на наше „шуге”.