Његови први цртежи објављени су на страницама Daily Maila раних 60-тих година, а као политички карикатурист готово пола вијека радио је за лондонски Sunday Times пројектујући преко својих цртежа своје виђење бројних личности и догађаја.

Име британског умјетника Џералда Скарфа (Gerald Anthony Scarfe) најчешће се везује за театралност Пинк Флоyда и њихов The Wall projekt са којим су 1975. године флојдовци забиљежили најоргиналнију страницу рок историје.

Пише: Гордана Ристић

Илустрацијом бизарног Учитеља и његовом скулптуралном верзијом Скарф је повезао водећу идеју бенда са својим јаким умјетничким доживљајем што је резултирало невјероватно ефектном визуелизацијом на њиховим концертима.

Албум и филм истоименог назива The Wall обиљежили су и други доминантни симболи попут војске чекића двојаке природе која у себи носи конструктивну и деструктивну силу и експресионистички увјерљивог вриска.

Џералда Скарфа доживљавају као идеалисту чија фрустрација погађа сваку осјетљиву тачку глобалне заједнице а мотивирајући, креативни бијес од самог почетка фокусирао на политичко друштво, похлепу, лицемјерје, моћ и експлоатацију.

Посебно је заинтригиран параноичним, корумпираним лидерима које црта са спуштеним хлачама, затечене на дјелу. Управо због овога, подједнако инспиративно, за његов илустровани сарказам, било је и понашање санкционисаног америчког предсједника Била Клинтона.

Гротескне обрисе добиле су и друге политичке фигуре као што су "свињолики" Џорџ Буш, Барак Обама којег је Скарф представио као амбициозног, новог лидера и савршену замјену за Супермена који не успијева да прескочи непремостив зид здравственог осигурања па у њега удара главом, Хилари Клинтон као срдачну и гостопримљиву жену која своје "госте" дочекује са црвеним тепихом добродошлице, Силвија Берлусконија као универзалног пајаца и многе друге.

Неријетко се бави и сукобом супротности између мушкараца и жена које се "боре као звјери" не да би преживјеле него да би доминирале једна другом а веома је критичан и према католичкој цркви због проституције и педофилије у њиховим редовима.

Болдирајући своје карикатуре убојито бритким реченицама Гералд Скарф ријетко бива несхваћен, а његови цртежи и без даљег објашњавања носе јасну поруку. (један од таквих је и цртеж принцезе Дајане и папараца, као и Гандија)

Његове, условено речено мете осим политичара су особе свих јавних занимања, филмске и музичке сцене а међу објављеним нашле су се и карикатуре Мета Дејмона, Џима Керија, Денија Де Вита, Битлса, Пети Смит и Лизе Минели.

Велики изазов за овог умјетника била је анимација за компанију Дизни, тачније, за цртани филм Херкулес (1995) због чега се овај цртић разликује од свих други из ове творнице, лишен претјерано досадне савршене љепоте. Митски ликови попут Суђаја, Хада, Зевса и самог главног јунака су типичан одраз Скарфовог пера.

Искуство са Дизнијем сликовито је објаснио у егзибицији која је носила назив "Gerald Scarfe Meets Walt Диснеy". Осим карикатура, вајарства, дизајна, филма и режије у његовом стваралачком опусу су костимографија и оперски сетови од којих су најпознатији Фантастик Мр.Фокс и Меџик Флаут.

У последњој књизи Монстерс: How George Bush Saved The World & Other Tall Stories(2008) Џералд Скарф је сажео опсежну колекцију политички цртежа ствараних током педесетогодишње каријере.

С обзиром на свој најрепрезентативнији рад Гералд Скарф ће у октобру ове године објавити још једну књигу која ће носити назив The Making Of The Pink Floyd : The Wall, а која је заправо уникатна ретроспектива једног ремек дјела, гдје ће се поред необјављених цртежа појавити и бројне фотографије и друге интересантне ствари везане за сарадњу с чувеним бендом.