Српска православна црква и вјерници прослављају данас Светог Николаја Охридског и Жичког (1880-1956), највећег српског просветитеља послије Светог Саве и најдаровитијег бесједника Цркве Христове у 20. вијеку.

Рођен је 23. децембра (по црквеном календару) 1880. године у селу Лелићу, недалеко од Ваљева. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка. На крштењу је добио име Никола.

Он се уздизао усправном путањом и достигао је неслућене висине - од обичног сељачета, Николај је израстао у најобразованијег Србина свога времена.

Послије 6. разреда Гимназије у Ваљеву Никола је хтио да се упише на Војну академију, али га је љекарска комисија одбила, јер је био "ситан тијелом и узак у грудима". Тек послије тога уписује се у београдску Богословију коју завршава 1902. године.

Захваћен духом времена, отишао је на Запад да се школује - у Берну, па у Оксфорду и Женеву. Вратио се у Београд 1909. године са два доктората, једним из теологије - са тезом "Вјера у Васкрсење Христово као основа догма Апостолске Цркве" и другим из философије - са тезом "Философија Xорxа Берклија", као и лиценцијатом из историје "Побуна морнара у Боки".

Жељан што већег знања и незадовољан западним уским рационализмом и индивидуализмом, он се ускоро упознаје и са древном индијском мудрошћу. Али све знање које је до тада постигао није ни издалека главни израз и карактеристика његове богословске и философске учености и велике урођене мудрости.

Други период Николајевог духовног уобличавања почиње од његовог монашења у манастиру Раковици о Никољу 1909. године са именом Николај. Даље се наставља његовим одласком у Русију гдје је почео да се "купа у чистим водама Православља".

Од априла 1915. до априла 1919. године боравио у Америци и Енглеској, успјешно радећи за Србију. Године 1919. док је још боравио у Енглеској, изабран је за жичког епископа, али већ крајем 1920. премјештен је у Охридско-битољску епархију.

У Охриду је Николај наставио са својим духовним преображајем, дошавши у непосредни додир са светим оцима, чија је дјела и богословље почео темељно да проучава, притом често одлазећи на Свету Гору. У Охриду је Николај изграђивао свој трајни лик, православни и светитељски, који је усавршавао до краја живота.

Као такав створио је дјела непролазне вриједности. Године 1934. враћен је у Жичку епархију. На Петровдан 1941. године Николаја су ухапсили Нијемци и био је заточен најприје у манастиру Љубостињи, а онда у манастиру Војловици код Панчева. Одатле су га Нијемци 14.септембра1944. са патријархом Гаврилом спровели у концентрациони логор Дахау. У мају 1945. ослободили су га савезници.

Током 1946. године отишао је преко Енглеске у Америку. Упокојио се у руском православном манастиру Светог Тихона 5/18. марта 1956. године. Сахрањен је у манастиру Либертвилу, а у мају 1991. мошти су му пренесене у његов родни Лелић.

Познат је нарочито као богословски писац, бесједник, пјесник, пастир, духовник, добротвор, задужбинар, мисионар у своме народу и на општецрквеном плану, визионар пророк и исповједник вјере православне.

Најпознатија његова дјела су "О Васкрсењу Христовом", "О Боки Которској", "Религија Његошева", "Беседе под Гором", "Изнад греха и смрти", "Речи о Свечовеку", "Молитве на језеру", "Нове беседе по Гором", "Мисли о добру и злу", "Омилије" (у два тома), "Охридски пролог", "Рат и Библија", "Вера образованих људи", "Символи и сигнали", "Царев завет", "Духовна лира", "Емануил", "Номологија", "Земља Недођија", "Жетве Господње", "Касијана - Наука о љубави", "Једини Човекољубац", "Први Божији закон" и "Рајска пирамида", затим "Изнад Истока и Запада", "Кроз тамнички прозор", "Љубостински стослов" и друга.

Архимандрит Јустин Поповић, којег је СПЦ канонизовала као Светог Јустина Ћелијског, предвидио је да долази вријеме када ће Владика Николај бити слављен као Свети Сава, а он сам већ га је славио као светитеља и молитвено му се обраћао.