Republika Srpska
Тужба државе против гиганта са Волстрита
ЊУЈОРК - Голдман Сакс, највећа америчка банка и епицентар моћи на Волстриту, формално је од државе тужен за обману и превару једних клијената за рачун других у послу који је био потпаљивач финансијске из које се свијет још није сасвим опоравио.
„Секјуритис енд ексчејнџ комишн", поднијела је у петак званичну кривичну пријаву у којој се језгровито, на само 22 стране, наводи систематско обмањивање инвеститора, изостављање кључних информација и лажно приказивање производа.
Ово је велики удар на банку основану још 1869. која је једна од ријетких која је профитирала и у кризи и која је због своје повезаности и са демократама и са републиканцима сматрана недодирљивом. Долази у важном политичком моменту, када предсједник Барак Обама настоји да разбије фронт одбијања републиканске опозиције за свој план да се у Конгресу изгласају његови законски предлози за оштрију регулативу цјелокупног финансијског сектора.
Случај, како то констатује „Волстрит џорнал”, освјетљава оно што је на Волстриту била јавна тајна: кад је хипотекарно тржиште почело да се љуља, неке од великих финансијских кућа су направиле инвестиционе пакете берзанских „деривата” који су њихови кључним клијентима као што су „хеџ фондови” (они који профитирају на ризичним инвестицијама) омогућили да зараде „тоне пара” играјући управо на карту слома тржишта.
У конкретном случају, профитирао је (милијарду долара) Џон Полсон, власник „хеџ фонда” који је био и наручилац „деривата” који је Голдман Сакс, као солидну инвестицију, продавао страним банкама, пензионим фондовима и осигуравајућим компанијама.
Знајући шта је унутра – да ће ти „деривати” неизбјежно пропасти – Полсон се специјалним берзанским инструментима обезбиједио да у том случају профитира, док су наивни инвеститори, којима није било предочено да је у цијелом послу он кључни играч – претрпили губитке. Конкретно, Полсон је зарадио милијарду долара, док су инвеститори, међу којима је и Банка Шкотске, исто толико изгубили.
Голдман Сакс је укњижио своју провизију – неких 15 милиона долара – што је ситниш према његовим годишњим приходима од 45 милијарди долара, али се тужба регулатора Волстрита сматра само почетком рашчишћавања метежа у центру америчких и свјетских финансија, уз најаве да ће се отворити досијеи и других берзанских мешетара.
Уз банку Голдман Сакс оптужен је и само један њен функционер, потпредсједник Фабрисио Тоуре (31), једна од „звијезда” ове куће, који тренутно води њене послове у Лондону. Џон Полсон није тужен, јер он лично није учинио ништа незаконито, само је искористио постојећи систем (који му је омогућио да 2007. и 2008. заради око четири милијарде долара).
„Производ је био нов и компликован, али је превара стара и једноставна”, описује овај случај један од директора СЕК-а. У медијима се ово узима и као примјер и доказ „дивљачке културе” Волстрита која је његовим упосленицима омогућавала да варају једне клијенте за рачун других.
Срж оптужбе је заправо да је Голдман Сакс свјесно правио финансијске пакете са „уграђеним експлозивом” – неку врсту „финансијских темпирних бомби”. Пол Кругман, економиста нобеловац, у својој редовној колумни у „Њујорк тајмсу” овим поводом констатује да је „велики дио финансијске индустрије постао рекет – игра у којој је шачица људи изузетно добро плаћена да обмањује клијенте и инвеститоре”.
На име бонуса за добро пословање у прошлој години, Голдман Сакс је својим људима (31.700 широм свијета) исплатио своту од 16 милијарди долара.
Истрага о овом случају трајала је двије године, Голдман Сакс је о томе обавијештен још у љето 2008. Очигледно су били увјерени да су исувише велики и моћни да би на овакав начин били оптужен, јер нису предузели ништа да се са поменутом комисијом нагоде, што је иначе пракса у оваквим случајевима.
У своју одбрану, фирма је навела да су оптужбе „комплетно неосноване и непоткријепљене чињеницама”.
Колико је моћан – у многим „теоријама завјере” Голдман Саксу се приписује да управо он управља Америком „из сијенке” – толико је и неомиљен. Познати магазин „Ролинг стоун” га је својевремено у својој „причи са насловне стране” описао као „џиновску вампирску хоботницу око лица човјечанства која своје пипке зарива у све што мирише на новац”.