БЕОГРАД - Од десетак хиљада, колико их је било до 1999. године, данас у Призрену живи 17-оро Срба и само једно дијете, петогодишња Милица.

Посљедице етничког чишћења на Косову и Метохији највидљивије су у градовима гдје се преостало српско становништво пребројава на прсте. Тако је и у древном Душановом граду, Призрену, који се некада поносио мултиетничким животом, окупљајући, поред Албанаца, Турке, Србе, Горанце и Хрвате.

Од десетак хиљада, колико их је било до 1999. године, данас у Призрену живи 17-оро Срба и само једно дијете, петогодишња Милица.

У мартовском погрому 2004. у Призрену је изгорјело све што припада Српској православној цркви и српском народу. Пламен је гутао Поткаљаје, најљепши и најстарији дио Призрена гдје су живјели Срби а који је красио Храм Христа Спаса из 14. вијека, Владичански двор, Богословија, а у граду Саборни храм Светог Ђорђа и Богородица Љевишка.

На дан 17. марта 2004. било је 50 Срба у Призрену. Сви су евакуисани у базу КФОР-а. Тако су преживјели, али се већина више није вратила у свој град.

Од тада Срби опстају захваљујући бризи свештенства, али и заштити коју некима од њих пружају комшије Турци.

Најпотреснији примјер је несебично пријатељство између Евице Ђорђевић, њене ћерке Милице и дједе Адема Мујовића. Само са њим смију на улицу, он им набавља намирнице, брине о свему.

"Ја волим свој град. Ту су гробови мојих родитеља и мог дједе који је био свештеник, парох. Редовно обилазимо гробове на задушнице, ко би им палио свијеће свих ових десет година да нисмо ми ту", каже Евица.

"Чим је она ријешила да остане овде, на свом огњишту, ја сам рекао да ћу да помогнем колико могу, добровољно", рекао је кроз плач Адам Мујовић.

Призрен је за многе најљепши град на Косову, јединствене архитектуре, климе, али без Срба, тврде, то није исти град.