БЕРЛИН - Земљама еврозоне суоченим са финансијским проблемима помогла би девалвација, али је немогућа, јер су све увеле евро.

Јоахим Штарбати, професор економије на универзитету у Тибингену, заједно са тројицом колега уложио је 1997.године тужбу Уставном суду због увођења евра. Данас, професор каже да су се неки од аргумената против увођења заједничког новца показали тачним:

''Евро су увеле земље које су различите када је о економској политици ријеч. Неке су биле усмјерене на стабилну привређивање, у случају неких других у то су постојале озбиљне сумње. Тако су спојене земље које баш не иду заједно“, каже Штарбати.

Грчка, Италија, Шпанија и Португалија годинама су имале велику корист од монетарне уније и биљежиле високе стопе раста. Сада од раста више нема ништа, али су остале пропратне појаве – зараде и даље расту, али не и продуктивност тако да су трошкови производње све већи, а конкурентност све мања.  Да још имају националне валуте те земље морале би да прибјегну девалвацији о чему професор Штарбати каже:

„Ако се узме у обзир развој протеклих година та девалвација била би поприлична – у случају Италије 40 процената, Шпаније 30, Грчка је негдје између“.

Али, пошто сви имају евро, од девалвације нема ништа. Да ли би зато било паметно да изађу из монетарне уније и напусте евро? Јирген Матес из Институа њемачке привреде каже да тако нешто не долази у обзир:

„То није реално. Фактички, улазак у монетарну унију за неку земљу је дефинитивна одлука, повратка нема. Излазак у овом тренутку за било коју од тих земаља значио би још дубљу кризу због неповјерења финансијског тржишта“, сматра Матес.

Опредјељење за евро, дакле, није само монетарна, него и судбинска одлука. Нешто као једносмјерна улица, јер би излазак имао катастрофалне посљедице. Дакле, као једини лијек остаје да се угрожене земље саме спасавају и то гвозденом дисциплином када је ријеч о висини зарада и трошењу новца, кажу стручњаци.