Након запаженог интервјуа, професор историје Небојша Вукановић се још једном оглашава. Овај пут о генералу, који је без испаљеног метка предао Вараждински корпус ЈНА.

Пише: Небојша Вукановић

Након што је више Тужилаштво у Београду одустало од гоњења генерала бивше Југословенске народне армије, Владе Трифуновића, у јавности је почела његова глорификација. Трифуновић би, као један од најзаслужнијих особа за стварање Хрватске војске, од предсједника "лијепе наше" требао да добије високи орден за заслуге. Изгледа да је још једном "проевропска", "друга Србија" и њена штампа, доказала да смо на правом путу у обећању земљу.

Послије осамнаест година коначно је донесена коначна правосижна одлука о бившем генералу ЈНА Влади Трифуновићу и четири његова саборца, који су се теретили да су починили кривично дјело подривања војне и одбрамбене моћи државе која не постоји. Наиме, након што је Врховни суд Србије у јануару укинуо пресуду  којом је гернерал осуђен на вишегодишњу затворску казну, Јавно тужилаштво у Београду утврдило је да није било елеманата кривично дјело за које је терећен Трифуновић, па се одустало од даљег гоњења.

Шта је згријешио?

Војно тужилаштво од јануара 1992. године теретило генерала Тифуновића те бивше официре ЈНА: Берислава Попова, Владимира Давидовића, Сретена Радушког и Милоша Лукића; да су у јесен 1991. године, мимо наређења Генералштаба, преговарали са паравојним хрватским формацијама и непријатељу предали велику количну наоружања и борбене опреме. Генерал није крио одушевљење оваквом пресудом, питајући се шта се до сада чекало. За очекивати је да се сада покрене нови поступак, и да се генералу исплати вишемилионско обештећење због одузимања плате, притвора, суђења...

Одлуку правосудних органа поздравила је и већина медија у Србији, а "другосрбијански" дневни листови, недјељници и други електронски медији; утркивали су се ко ће више да похвали генерала и његове потезе, те судску и тужилачку одлуку. У извјештајима и текстовиома се истиче како је својим трезвеним и разумним (малициозни би рекли и "европским") потезом и одлуком генерал "спасио" 220 војника и већи број официра ЈНА, предајући касарне у Вараждину Збору народне гарде Хрватске.

Готово да се ни у једном тексту не говори колико је десетина тенкова, транспортера, самоходних топова, вишецијевнх бацача ракета, минобацача, те другог оруђа и оружја, уз вагоне муниције - генерал оставио непријатељу, и колико је српских војника и цивила страдало од тог оружја. У прилозима се наглашава како генерал живи у нељудских условима, у малој соби београдског хотела "Бристол" и како би он од државе као заслужан поред дебелог обештећења требао добити и стан.

Јунак нашег доба

Као шлаг на торту дошла је и иницијатива групе "невладиних" организација, чији сами називи говоре да се углавном ради о грађанским организацијама које се залажу за "реформу" војске, мир, демилитаризацију, укидање обавезе служења војног рока, деконтаминацију друштва од национализма, "деведесетих"... итд. Они траже да се Војсковођа и група официра морално и политички рехабилитује.

Одржана је и трибина под називом "Генерал живе војске" на којој је државни секретар у Министарству за мањинска права Марко Караџић затражио да се Трифуновићу да орден јер је спасио војску, градоначелник Београда Драган Ђилас назвао га је херојем, бивши премијер Зоран Живковић позвао је свог актуелног колегу Мирка Цветковића, да се мученику додијели стан, а незаобилазни лидер србијанских социјалдемократа, и бивши потпредсједник Владе, Жарко Кораћ, устврдио је да је генерал жртва монтираног политичког процеса и прогона.

Претпостављам да ће проевропски политичари, "невладине "организације и остали представници "друге Србије", покренути иницијативу да се из уџбеника историје избаце поглавља о мајорима Гавриловићу и Тепићу, војводама Стевану Синђелићу, Радомиру Путнику, Живојину Мишићу; и осталим војницима који су наш народ "гурнули у пропаст и рат", а Влада Војсковођа и његови другари треба да постану морални и војнички узор нашој омладини?

И најобичнији подофицир оклопно-механизованог ВЕС-а, зна да се приликом предаје тенкови макар упале и да им се испусти уље. Тако се купује једно вријеме, драгоцјено за своје саборце, како би нашли начина да компензују такав губитак у техници. Трифуновић није урадио ни овај, најједноставнији облик саботаже.

Својим паметним и трезвеним дјелом он и његови официри треба да буду примјер нашем друштву у транзицији како се односи према држави и шта је патриотизам. Личности које су до сада биле у уџбеницима, биле су будале које су свој народ повеле у пропаст и рат против наших пријатеља и савезника са Запада, а Влада и другови су трезвено спасили војску и народ, и тих деведесетих били један од ријетких свијетлих примјера правилног и једино исправног војничког држања.

За шта је заслужан?

Он није, како поједини аутори наводе, "као остали разорио Дубровник, Сарајево и друге градове, већ је спасао цивиле и војнике, али ипак националисти хоће да га суде иако није починио ратни злочинац". Никада ми неће бити јасно зашто се истим критеријумима не гледа на бомбардовање (оба) Сарајева, Дубровника, Пала, Книна, Београда, Алексинца; или су по "европским мјерилима" српске жртве мање вриједне, па их и не треба спомињати!?

Често се питам када ћемо, као народ, коначно након деценијског пропадања пасти на дно, и полако почети да устајемо?

Генерал Трифуновић само је један у низу примјера великих напора да се све вриједности у нашем друштву наопако поставе. Након што је деценијама уживао у благодетима официрског живота у бившој Југославији, већ у првој прилици која му се указала, овај официр пљунуо је на своју заклетву и издао народ и отаџбину који су му дали све. Моћ, станове, новац, провод...

Трифуновић је у јесен 1991. године био командант Вараждинског корпуса ЈНА и под својом командом имао је од 270 (колко сам признаје) па до 1.000 војника (колико је на суђењу пред Војним судом тврдило Војно тужилаштво). Он и стотињак неспособних, индокринираних партијских генерала, адмирала и других високих официра бивше ЈНА; дозволили су да јаку војну силу (четврту по снази у Европи, како су се својевремено хвалисали) поразе новоформиране и слабо наоружане паравојне хрватске трупе.

Питамо ли се је ли народ за ту војску и за потребе одбране од уста одвојио десетине милијарди долара, да би Војсковођа Трифуновић након десетак испаљених метака наоружање предао непријатељу? Како га, и како их није срамота?

Шта ли ће ући у пјесму?

Хвали се да је спасио више од двјеста војника, а неће да каже колико је људи побијено, протјерано и колико је села и градова уништено наоружањем које је предао хрватским паравојним трупама? Тек након што је Трифуновић непријатељу без опаљеног метка предао 32. Механизовани корпус ЈНА, Хрвати су почели да стварају озбиљније војне формације. Генерал се правда да није могао да брани касарну и објекте од наоружаних Хрвата и да је морао да се преда јер није био спреман и није имао обучену војску.

Откуд у јесен 1991. године млада војска у касарни, и ко је одговоран што су искусни војници прекомандовани? Генерал се правда да неискусна војска није знала да рукује наоружањем, те је ваљда очекивао да ја са дванаест година дођем да их обучим, да им кажем да ће бити рата и да их припремим за одбрану. Није ни генерал Момчило Перишић био у бољој ситуацији у Задру, али га Хрвати нису напали у извлачењу војске.

Здравом разуму дјелује незамисливо да се армија са више стотина авиона и 2.000 тенкова предаје паравојним формацијама које немају ни авионе, ни тенкове, тешку артиљерију... Величати издајника, или ако хоћете мекше – сасвим неспособног војника, кога чије је елитне оклопне трупе "четврте армије свијета" разоружала група наоружаних људи без опаљеног метка, вјероватно могу само "Другосрбијанци" и нико више.

Шта раде друге војске и државе?

Нећу да кажем да ли је генерал Трифуновић требао завршити на вјешалима већ 1991. године, али знам шта би се са њим десило да је нешто слично урадио у Њемачкој, САД, Великој Британији, Јапану или некој другој развијеној држави са којима стремимо у заједницу. Ниједан јапански официр, који је изгубио контролу над острвом које је било под његовим заповједништвом, није се жив предао Американцима у Другом свјетском рату!

Сви савезници најоштрије су кажњавали дезертере и издајнике, чак и законима који су самосакаћење због демобилизације санкионисали смрћу. Денацификовани Нијемци, са америчким војним базама на својој територији, читавих четрдесет година након пораза Хитлеровог Вемахта хапсе дезертера, који је 1942. године као војник побјегао у Швајцарску; и осудили га на пет година затвора зато што је одбио послушност Фиреру.

Вјероватно је то разлог због чега су Јапан, Велика Британија, Америка и Њемачка уређене и стабилне државе, а ми личимо на самоорганизовану хорду. Није ово први пут у нашој историји да се величају и профитирају дезертери, а да се хероји, ветерани и инвалиди, бацају под ноге. Посљедице ћемо можда видјети у неком новом рату, који ће се нажалост вјероватно поново десити на пробном полигону, којег географи називају Балкан.

П. С.

А можда су у праву "европејци", јер би исход дешавања био вјероватно исти и да је војсковођа Трифуновић поступио другачије. Можда би само Хрватска умјесто 39 била дужна 40 милијарди евра, а Србија би у Смедереву претопила 800 умјесто 700 тенкова. Неко то од горе види, пардон, води све.

Цитатни каталог: Шопинг код Трифуновића

Након предаје 32. вараждинског корпуса, ХВ је дошла у посјед сљедећег наоружања:

- 74 борбена тенка Т-55 (совјетски),

- десетак тенкова друге намјене (лаки амфибијски тенкови ПТ-76, тенкови носачи

мостова, тенкови за извлачење),

- 48 оклопних транспортера за пјешаштво ОТ БВП, М-80,

- 18 борбених оклопних возила с протузрачним топовима,

- 6 самоходних топова Гвоздика 122 мм (совјетски),

- 6 вишецијевних бацача ракета типа Пламен,

- 4 ВБР-а типа Огањ,

- 18 топ-хаубица 155 мм и 12 152 мм с потребним пријевозним средствима,

- око 180 топова калибра мањег од 100 мм,

- више битница минобацача од 60, 82 и 120 мм,

- око 25.000 цијеви пјешачког наоружања,

- око 250 разноврсних возила и инжењеријских стројева,

- стотине тисућа тона стрељива и експлозива,

- веће количине средстава веза и осталог ратног материјала.

Истовремено, хрватским снагама предало се око 1.000 часника, дочасника и војника из Заповједништва 32. корпуса и гарнизонских војарни.

У контексту тадашње политичке ситуације (међународна заједница још се није активно укључила у заустављање рата и рјешавање кризе на простору бивше Југославије) и војне ситуације (недостатак оружја, посебно тешког наоружања и оклопа, агресор цијело љето и јесен држи ратну иницијативу од источне Славоније до Дубровника), заробљавање цјелокупне технике 32. корпуса (у вриједности 500 - 600 милијуна УСД) није било регионалног значења већ од пресудне важности за опстанак РХ...

(Цитат из стручног дјела "Заузимање војарни ЈНА у Вараждину и предаја 32. Вараждинског корпуса ЈНА", Ивице Храстовића доктора наука и часника ХВ)