БАЊА ЛУКА - У Републици Српскојод 2005. до 2008. године усвојено је 80 дјеце, од којих је 72 остало у РС, а осам је отишло у иностранство.

Помоћник министра за социјалну породичну и дјечију заштиту РС Љубо Лепир рекао је да РС највише захтјева добија из Србије, Италије, Грчке, Аустрије и Њемачке, додајући да је у међународним усвојењима процедура још компликованија него у домаћим.

Он је нагласио да ће процедура усвајања остати иста, једнако дуга и компликована, и да неће бити поједностављивања јер је сваки случај довољно велики посао и материјал довољан за један магистарски рад.

"То је зато што држава преузима улогу некога ко одлучује ко ће некоме бити родитељ. У другим случајевима то чини природа. Самим тим и одговорност државе је већа јер мора испунити критеријуме како да интервенише у природном процесу", рекао је Лепир на конференцији за новинаре у Бањалуци.

Он је нагласио да је процедурално врло тешко утврдити да имате јасну процјену да је нешто у најбољем интересу дјетета јер концепт најбољег интереса дјетета није валоризован неким индикаторима него је више-мање препуштен процјени стручњака.

"Мораћемо чак направити неке критеријуме још јаснијим. Из досадашњег искуства нисмо задовољни праћењем ефекта онога што процијени један стручни тим", најавио је Лепир.

Према његовим ријечима, усвајање дјеце је веома осјетљива ствар у цијелом свијету и за њега су везане бројне не само правне већ и моралне дилеме.

Лепир наводи да је принцип социјалне заштите 1891 не раздвајати дјецу од браће и сестара, а усвојитељи најчешће желе једно дијете.

Осим интереса дјетета, које има право да по навршених 18 година сазна ко су му билошки родитељи, ту су и интереси усвојитеља и билошких родитеља који то најчешће не желе.

Злоупотреба усвајања је такође чест случај, а у таквим ситуацијама опет је држава та која није предузела све потребне мјере.