Оно што је можда и највећи допринос нашој државности, језику и правној науци јесте чињеница да је тада скован термин „устав“ којим се мијења дотадашња туђица конституција или конштитуција. Термин устав пробран је како би се указало на природу овог документа (највишег општег правног акта) који има за основни циљ да заустави (ограничи) моћ владара, односно сваког облика власти (тим актом извршена је и подјела власти).

Данас, скоро 200 година касније, нама у Републици Српској Устав служи за дневнополитичке теме. На страну што га користимо да бисмо ојачали и проширили овлаштења власти и ограничили права грађана (што је све супротно од онога што је смисао овог правног акта), него га сада користимо и како бисмо уређивали политичка питања око којих не постоји шири консензус грађана (или барем такав консензус није утврђен).

Најновији примјер јесте покретање процедуре за доношење новог устава Републике Српске. Народна скупштина Републике Српске усвојила је у марту ове године Нацрт устава Републике Српске.

Овдје се нећу бавити садржајем овог документа, јер мислим да ће свакако писање овог текста узети више времена од писања Нацрта устава. Бавићу се процедуром његовог (евентуалног) усвајања. Наиме, у јавности се јако често шпекулисало да се нови устав може донијети по процедури која је једноставнија од процедуре која је прописана за промјену важећег Устава Републике Српске. То су чак покушали појединци и озбиљно да одбране као валидно, тврдећи да Устав не прописује процедуру за доношење новог устава.

Подсјетићу, тренутна процедура за промјену Устава предвиђа да се о приступању промјени Устава гласа у НСРС већином гласова, једнако тако се и усваја Нацрт акта о промјени Устава. Након тога иде се на јавну расправу, па о нацрту акта о промјени Устава одлучује Комисија за уставна питања Народне скупштине која утврђује приједлог акта о промјени Устава. Након тога НСРС и Вијеће народа гласају о промјени Устава. Промјена Устава усвојена је ако за њу гласа најмање двије трећине од укупног броја народних посланика и већина чланова Вијећа народа из сваког конститутивног народа и Осталих.

Тврдња да се ова процедура не примјењује када се доноси нови устав није тачна из најмање два разлога, за која сам сматрао да су ноторна и да о њима нема потребе трошити ријечи, али изгледа да сам се преварио.

Први разлог лежи у самом Уставу, односно у његовом језичком тумачењу (подсјетићу колеге правнике да приликом интерпретације правних норми прво се креће од језичког тумачења). Глава XI Устава носи назив „ПРОМЈЕНА УСТАВА“ и у њој је детаљно описана процедура његове промјене. Речник српског језика у издању Матице српске (година издања 2011.) на страни 1050 појам „променити“ дефинише, између осталог, и као „2. а. заменити jeдно другим… заменити новим или неупотребљаваним…“ као и „заменити се, узети у замену jeднo место другога. - Ако је жена нероткиња, могла се променити“. Термин „промјена/промијенити“ очигледно обухвата и замјену постојећег нечим новим, па тако и доношење новог устава. Да је ово језичко тумачење тачно могло се видјети и у самом Уставу који у члану 137. став 1. прописује „Устав Републике може се мијењати уставним амандманим“ што значи да је измјена Устава амандманима само један од видова промјене Устава.

Такође, у вези са овим јесте логичко и правно начело „a minore ad maius“ - што важи за мање, важи и за више/веће. Па тако процедура која би евентуално била прописана само за измјену и допуну Устава, у недостатку прописане процедуре за промјену, односно за доношење новог устава, важила би и за доношење новог устава.  

Други битан разлог јесте тај што би доношење новог устава морало бити праћено стављањем ван снаге постојећег Устава. Врло је једноставно закључити да се постојећи Устав не може ставити ван снаге правним актом који се доноси по процедури која је једноставнија од оне прописане за његову промјену. Све и да занемаримо значења ријечи у српском језику, правну науку и прихватимо да промјена Устава не обухвата и замјену постојећег новим уставом, опет остаје питање стављања ван снаге важећег Устава. Ако би нови устав био усвојен простом већином у НСРС то би значило да од тог тренутка имамо на снази два устава, што је немогуће, а у том случају би ништав био новији устав.

Аргументи који се могу прочитати у прилог једноставније процедуре за доношење новог устава иду толико далеко да тврде да ова процедура може бити и простија од оне предвиђене за законе. Ако је тако, онда  заступници овог става прихватају могућност и новог октроисаног устава. Једнако би био легалан и легитиман, као и овај који би био донесен по законодавној процедури, или било којој процедури која је простија од процедуре прописане за промјену Устава.

То значи да се сада заговара измјена уставног уређења Републике Српске једном врстом револуционарног устава, што свакако има елементе промјене уставног уређења на противправан начин. Управо ово је биће кривичног дјела из члана 278. Кривичног законика Републике Српске (Напад на уставно уређење) које прописује „ко силом или пријетњом употребе силе или на други противправан начин покуша да промијени уставно уређење Републике Српске, казниће се казном затвора од двије до дванаест година“.

Како се у овакву процедуру још није „загазило“ и усвојени Нацрт устава се још налази у јавној расправи, осјећам потребу али и обавезу да на ово упозорим све актере.

Да не буде да сам толики алтруиста, ово радим и из страха од кривичног дјела из члана 331. став 1. Кривичног законика Републике Српске Непријављивање припремања кривичног дјела. Овом одредбом прописује се „ко зна да се припрема извршење кривичног дјела за које се по закону може изрећи пет година затвора или тежа казна па у времену када је још било могуће спријечити његово извршење то не пријави, а дјело буде покушано или извршено, казниће се новчаном казном или казном затвора до једне године“.

Пошто је још могуће спријечити противправну промјену уставног уређења, ја на овај начин покушавам да скренем пажњу, а уједно и надлежним органима пријављујем да су јавно доступне информације о могућем планирању почињењу кривичног дјела за које се може изрећи казна затвора већа од пет година (до дванаест година).

Можда нам је заиста потребно (за)устављање, ако већ нећемо уставити власт, барем да зауставимо срљање у пропаст и потпуно безакоње.

Пише: Александар Јокић/ФРОНТАЛ