Lako je zamerati tuđem. Okriviti ga. Suditi mu. Izricati mu presudu. Lako je tuđeg optužiti za nedelo, zločin, genocid.

Lako je strogu reč kazati za tuđeg. Još je lakše, i slađe, za sebe govoriti samo pozitivnosti. Isticati sopstvene vrline.

Sebe predstavljati pravednikom. Pravednikom i bezgrešnikom. Kod tuđeg je sve rđavo, kod nas je sve idealno.

Mi smo Bogom dani, oni su otelotvorenje demonskog. Mi smo svagda u pravu, oni vekovima prema nama grešni. Najlakše je podleći slepoj subjektivnosti.

Ovako stvari stoje u svakom od južnoslovenskih naroda što su onomad živeli zajedno. Za rat i razaranja, kriv je onaj preko plota. Mi smo branili gole živote. Opstanak. Puko preživljavanje. Borili za ostvarenje svojih neotuđivih prava.

Svojih vekovnih ognjišta. Svoje teritorije. Svoje države.

Istovetna će se slika, istovetna logika i istovetna istina, čuti na svakoj od strana. I u Beogradu, i u Zagrebu, i u Sarajevu.

Isto se misli i u Podgorci i Skoplju. Ni u Ljubljani na ovakav doživljaj obojene stvarnosti nisu imuni.

Priština je posebna kategorija kolektivističke unisonosti. Svuda se vlastit identitet gradi na opasnosti od, i negativizmu prema, krvnom neprijatelju koji je, gle čuda, prvi komšija i s kojim je naša sudbina neraskidivo isprepletana.

Upravo se zato vrtimo u začaranom krugu zla i destruktivnosti. I samodestruktivnosti.

U vrzinom kolu međusobnog potiranja. Potiranja i negiranja. I gajimo, svesrdno i jedinstveno, tu spiralu netrpeljivosti.

Ko je kriv, ko je krivlji, ko je najkrivlji? Pitanja besmislena i bespredmetna. Pitanja koja podrazumevaju pristrasnost.

A pristrasnost dolazi od nezrelosti. Nezrelosti i nedoraslosti.

„Pogledaj dom svoj, anđele“ glasi naslov romana Tomasa Vulfa. Taj nam je pogled potreban više od hleba nasušnog. Više od kruha. A jedino tog pogleda nema. Nema ga ni u treptaju. Ni u zamućenom odblesku. Nema ga.

Govorio sam, mnogo puta, o odgovornosti pojedinaca, što se srpskim imenom nazivaju, za ratne grozote devedesetih. Govorio sam o neoprostivom zlodelu, masakru, genocidu, kako ga je Haški tribunal Ujedinjenih nacija kvalifikovao, počinjenom u Srebrenici tog strahotnog jula 1995.

Govorio sam o odgovornosti ovdašnjih vlasti koje su, relativizacijom krivice ljudi po imenu i prezimenu, odgovornost svalili na grbaču države i naroda. Ta maliciozna zamena teza, tako radosno prihvaćena od drugih, nanela nam je neopisivu sramotu.

Sramotu i bagaž. Govorio sam svojima. Jer, to je naša stvar. Unutrašnja. Srpska.

Nadao sam se, potajno, da će se nekakav sličan glas odande javiti. Glas takođe upućen svojima.

Da Hrvat kaže Hrvatima, Bošnjak Bošnjacima, Albanac Albancima. O sopstvenim zločinima, nepravdama, gresima. Da neko od njih upre prstom u svog vinovnika, svog krvnika, svog ubicu.

Nadao sam se, i još se nadam, da ćemo tako isplivati iz ovog mulja, ove kaljuge i brloga, što smo sami napravili i u njega sebe uvalili.

I isprljali se. Ukaljali se. Ako je ljaga pala na srpski obraz, a jeste, onda nijedan drugi obraz nije ostao čist.

Ili ćemo da merimo težinu vlastite pogani. Jačinu smrada. Toksičnost, svoju i tuđu. Na kantar, možda?

Ko je kome više i gore? Ko je kome jezivije i podmuklije? Ko je prvi počeo?

Nije na meni da pridikujem drugima. Da ih učim šta treba, šta ne treba. Šta je ispravno, šta nije.

Kako sebe da vide i o sebi zaključuju. Ali…

Suviše često su moje reči, van Srbije, sa oduševljenjem dočekivane. I dočekane. Suviše često sam im bio primer Srbina-pokajnika, Srbina-tužioca, Srbina-moralista. I jesam sve to. Jesam, iz najdubljeg osećanja srpstva.

No, to nipošto ne znači da za zločine i zločince među drugima imam razumevanja.

Da ih izvinjavam i da im opraštam. Ne, ne, i ne! Nisu moje reči dokaz srpske krivice i nevinosti drugih.

Izroda i monstruma je, nažalost, bilo među svim južnoslovenskim narodima. I narodima i narodnostima, Brozovim rečnikom.

Zato svako nosi svoj krst. Ili svoj polumesec.

Ako prizna pred sobom i svoje priznanje, iskreno i introspektativno, oglasi, mirnije će spavati. I biće manje grešan pred Bogom. I pred ljudima. Svojim ljudima. Potomstvom.

Ni za Srebrenicu, ni za Bratunac, ni za Jasenovac, nisu krivi svi. Ni svi Srbi, ni svi Bošnjaci, ni svi Hrvati. Ogromna većina naroda za te svireposti nije ni znala. Na svakom je da kukolj u svom rodu obeleži. Žigoše i iščupa.

Žrtve su za oplakivanje i za nezaborav. Ne valja kad se upotrebe kao politički argument.

Ne valja kad se prebrojavaju i porede. Još je gore kad se o njima ćuti. Najgore je, dočim, kad se svojim žrtvama pravdaju vlastita zlodela. kad se usvoji drevni zakon taliona: „Oko za oko, zub za zub“. Zakon osvete.

Time se zlo perpetuira. Perpetuira u nedogled. U obostranu apsurdnost. Obostranu propast, na koncu konaca.

Postoji, poštovani čitaoče, jedan izlaz iz ovog našeg prokletog lavirinta. Taj je izlaz pogled u ogledalo. U zrcalo. Pravo u oči. Svoje oči. I reći sebi šta se u tom oku vidi. Šta se u tom oku krije. Ima li, negde na očnom dnu, truni samoprekora? Truni samosuočenja? Truni samospoznaje? Ima li trun vere u svoje spasenje i samilosti za drugog?

Duže od pola veka za takav iskorak vlastitosti nismo kadri. Naprotiv. Potrošismo četvrt veka u razdiranju rana, produbljivanju nesporazuma, uzajamnost mržnje.

Ne moramo živeti skupa. Verovatno nije ni trebalo. Mogli smo se rastati mirno i čovečanski. Nismo. Dozvolili smo da se u nama zapati jedna zagriženost, jedna zaslepljenost, koja nas je u moralnu pustoš odvela. U nezamislivo zlo. Kako, za Boga miloga, ne shvatismo da, ubijajući drugog, ubijamo sebe?

Kucnuo je poslednji čas. Da se izdignemo iznad sebičnosti i dokažemo da smo ljudi.

Nastavimo li ovako, pamtiće nas po zakrvljenosti, svađi i osvetoljubivosti. Ni po čem dobrom nas neće pamtiti, budite uvereni.

Savest, braćo i razbraćo moja, bivši i sadašnji sunarodnici moji. Savest. O savesti se radi. Oduvek. I mojoj i vašoj. Svakog od nas. Pojedinačno.

Sami smo pred sobom. I pred Bogom.

Piše: Milan St. Protić

Foto: Marija Janković

Izvor: danas.rs