Novaković je diplomirani istoričar i dramaturg, doktor nauka dramskih umetnosti iz oblasti pozorišta. Piše romane, drame, aforizme, pesme i kratke priče.

Šta vas je inspirisalo da pristupite analizi srpskog jezika, kulture i identiteta u američkim filmovima?

Vidite, kad uđete u američki film, koji dominira na svetskom nivou, postavite sebi sledeće pitanje: zašto su, po pravilu, Italijani ili mafijaši ili poslastičari i restorateri, Irci policajci skloni čašici, Skandinavci radni, pošteni, pomalo naivni, a Anglosaksonci američka elita. Sledeće pitanje koje se postavi je logično: a gde smo mi, sa Balkana, u toj priči. Inače, mene ti nacionalni stereotipi iritiraju i ne verujem da postoji „tipičan“ Srbin, Mađar ili Letonac. Shvatio sam, proučavajući stereotipe, da se iza svega često kriju kulturni, politički i ekonomski interesi.

Da li na osnovu kinematografije možemo da vidimo kako se svet, i odnosi moći, vrednosti i interesi u njemu menjaju?

11. septembar 2001. godine promenio je fokus Holivuda. Loši momci više nisu Sovjeti, jer SSSR odavno ne postoji, ni Srbi, jer su ratovi na Balkanu okončani (nadam se konačno) 1999. godine. Oko Holivuda je usmereno na Bliski istok i ekstremne islamiste. Ko će biti novi „loši momci“? Verovatno ponovo Rusi zbog rata u Ukrajini. Da podvučem: Srbi u dijaspori su uglavnom integrisani, delom asimilirani, a pritom hrišćani, pa nisu toliko „zanimljivi“. Iskreno rečeno, nijednom narodu ili religiji ne želim da bude „interesantan“ na taj način. Predrasude se tako samo hrane, a od jednostranih, površno napravljenih filmova niko osim krupnog filmskog biznisa nema neke koristi.



Možete li sa nama podeliti neko zanimljivo otkriće do kojeg ste došli u istraživanju i radu na knjizi „Srbi u američkom filmu (1925 – 2023)“? Postoji li neki film ili period koji posebno izdvajate?

Ova knjiga je „narasla“ iz rada „Slika Srba u američkom igranom filmu od početka ere zvučnog filma do raspada Jugoslavije: 1927–1990“ koji je bio deo mog diplomskog rada na Fakultetu dramskih umetnosti. Razmišljao sam o tome kako da ovaj rad proširim, ali sam smatrao da treba da prođe neko vreme, da sa istorijskom distancom sagledam filmove koji su nastali do tada (mislim na period od 1990. godine nadalje) i, kad je prošlo više od dvadeset godina od rata 1999. Godine, odlučio sam da, u novom svetlu, ponovo sagledam ovu temu. Dopunio sam rad filmovima iz perioda 1925 – 1990. koje ranije nisam imao priliku da pogledam i bacio se na analizu, uglavnom loših ili osrednjih ostvarenja od 1990. do 2023. godine. Ono što je primetno je da se psihologija Srba kao protagonista filmova mnogo bolje i suptilnije prikazivala u filmovima 1970 – 1990. godine. I dalje su Srbi radnička klasa, ponekad policajci ili intelektualci koji tragaju za svojim mestom u svetu, ali više nisu stereotipni. Dobar primer za to su „Četiri prijatelja“ Artura Pena (autor scenarija je oskarovac našeg porekla, Stiv Tešić) i „Marijini ljubavnici“ Andreja Konačlovskog.

U kolikoj su meri zablude i predrasude i dalje prisutne u savremenim filmovima, da li primećujete pomake ka realnijem prikazu?

Što se tiče stereotipa Srba, on nije potpuno izbrisan, ali nekako bledi. Nadam se da će Holivud jednom dobiti superheroja slovenskog porekla. To bi bio značajan napredak. A etnički stereotipi se i dalje koriste u Holivudu, ali u manjoj meri, što nije samo zbog nametnute političke korektnosti već i zbog emancipovanosti onih koji su najviše ismevani, a to su pre svega pripadnici afroameričkih, hispanoameričkih i azijskoameričkih zajednica.

Da li filmovi imaju ulogu oblikovanja javnog mnjenja ili su samo odraz trenutnog stanja?

Film je skupa igračka što znači da mora imati investitore koji, najčešće, imaju jasno određenu političku agendu. Ne zaboravimo da je film, od svojih početaka, korišćen kao propagandno sredstvo i to je i dan danas. Jedno je, napominjem, lični stav reditelja, scenarista koji je njen deo, ali ne celokupna umetnička estetika. Serije su danas brži, efikasniji način za oblikovanje javnog mnjenja, te lakše otvaraju određena društvena, politička pitanja, što čine i filmovi, ali smatram da nemaju tako dominantnu ulogu. Naročito ne u poslednjih dvadeset godina jer su potpuno izgubili primat u odnosu na društvene mreže, influensere, zabavno-političke programe koje protežiraju medijske kuće (a najveće su u vlasništvu korporacija i država), a koji su često toliko šarlatanski, licemerni da vam se čini da više istine ima u jednom vesternu Džona Forda (čije ultradesničarske stavove prezirem), nego u govoru Džoa Bajdena, recimo.

Piše: Vladislav Stojičić

Izvor: p-portal.net