Petar Božović je suveren i stvaran, njegovu umetničku neposrednost i težnju za pravdom i normalnošću nijedna vlast nije uspela da poremeti ili uništi. Prema svima je bio i ostao kritičan, posebno ne podnoseći stranačke primitivce i skorojeviće. Podaništvo i udvorištvo za njega su najgore ljudske mane, pogotovo ako iza toga stoji sitan lični interes.

On je bard srpske i nekada jugoslovenske dramske umetnosti, koji voli život i pokazuje nam da je život lep. Oni koji ga već decenijama poznaju sumnjali bi u to bez njega.

Neko je rekao da je umetnik središte osećanja svoje zemlje, njezino oko, uho, srce i glas svoje epohe. Pera Božović je već pola veka na sceni, kaže da mu je Bog dao talenat da služi narodu, tako da, kako kaže, oseća svu muku koju narod proživljava. On se umetnosti učio u životu, a životu u umetničkom delu. Kad je postao majstor u prvom, nije mu bilo teško da savlada i drugo.

Pešo – kako ga je zvao naš Felini reditelj Živko Nikolić – glumac je, pesnik, romantik, boem, šarmer... Poznat je po karakternim ulogama, publika ga verovatno i zbog toga obožava, mnogi misle da nema takvog glumca.

Rođen je u Zemunu 1946, a detinjstvo je proveo u Kolašinu. Majka mu je umrla kad je bio dete, dok je otac robijao na Golom otoku. Sa bratom je neko vreme bio u domu za ratnu siročad. U Beogradu živi od svoje 13. godine.

Njegovi Božovići su iz plemena Pipera. Nije imao sluha za pevanje, ali jeste za jezike, pa je apsolvirao špansku književnost i italijanski jezik (na telefonski poziv se javlja sa pronto), a diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti. Odigrao je na stotine filmskih, televizijskih i pozorišnih uloga.

Najupečatljivije likove ostvario je u filmovima Živka Nikolića: Kum Žoržo (Lepota poroka), Zeljo (Čudo neviđeno) i načelnik Maksim (U ime naroda). Publika ga pamti i po ulogama Danila (Više od igre), Nikole Tesle (Tajna Nikole Tesle), inspektora Beševića (Crni bombarder), Sabahudinage (Nož), Slobe (Lepa sela lepo gore)...

Veliku popularnost je stekao i u monodramama Čegović, kao i Reče mi jedan čoek, Ćeraćemo se još i Kad budem mlađi, koje izvodi po tekstovima Matije Bećkovića.

Prošle godine je dobio prestižnu nagradu Dobričin prsten, koja se dodeljuje vrhunskim glumcima za životno delo. Pre toga je, od svojih kolega, dobio priznanja kao što su Nagrada Pavle Vuisić, Zlatni pečat, dve Sterijine nagrade, Statueta ćuran... Pre sedam dana dobio je i Nušićevu nagradu za životnu delo.

“Posle Dobričinog prstena mislio sam da me više ništa neće tako iznenaditi i obradovati. Ali sa ovom Nušićevom nagradom osetio sam da sam još uvek živ i da nisam zaboravljen, s obzirom na osećaj koji ljudi u mojim godinama često imaju. Nušić je bio moja inspiracija od samog početka glumačke karijere”, kaže Božović.

Šta bi danas Branislava Nušića najviše inspirisalo?

BOŽOVIĆ: Imao bi čika Brana, naš dragi Nušić, velikog posla danas i ovde. Imajući u vidu njegovo delo, u suštini se ništa nije promenilo. Menjaju se forme vlasti, ideologije, partije, a čovek ostaje isti, sa svim svojim vrlinama i manama.

Nušić je umeo oštro da uoči i predstavi čoveka, ali ne s mržnjom ili nepoštovanjem nego s nekom vrstom ljubavi za sveukupnost njegovih osobina koje ga i čine čovekom. Ako pogledamo kroz istoriju, šta se to promenilo? Da li je istorija magistra vitae est (učiteljica života – prim.a.)? Nije. Nas velike klanice i ratovi ništa nisu naučili u smislu svega što vera proklamuje, pre svega da moramo ljubiti bližnjega svog.

Čovek ne može da vidi bližnjega svog ukoliko i sam sebe nije očistio. Uostalom, to je i prokletstvo čoveka na zemlji, koje mu je bog odredio kao kaznu i šansu za iskupljenje. Ali čovek je otišao nekim zaobilaznim putem misleći da će naukom, razvojem i svim onim što mu je bog dao da otkrije, da nadvlada ne samo prirodu, koja se već sveti, nego i boga. Svedoci smo bili u nekim trenucima istorije da su ubijali boga i čak ga javno sahranjivali, dotle je išla čovekova osionost.

Da li bi nas Nušić prepoznao?

BOŽOVIĆ: E, to ne znam. Ne verujem da se nadao ovakvom moralnom padu našeg čoveka. Šta smo sve mi uradili... Da smo se bar pribrali, da smo nešto naučili... Stalno smo pred nekom zbornicom, kao učenik koji misli da je u pravu, ali čeka šta će odlučiti veće nastavnika, zvalo se ono Veće naroda, Savet bezbednosti ili Savet Evrope. Isporučili smo sve naše generale i političare. Ne kažem da oni nisu krivi, ali država se za njih nije borila, kao što su se druge države borile za svoje generale i političare.

Sudbina nam ništa nije dala osim istorijske samosvesti, koju umesto spomenika pobede polako pretvaramo u spomenik srama.

Kada posmatrate situaciju u kojoj živimo, osećate li da se kod nas nešto promenilo u sistemu vrednosti, karakteru ljudi, svesti?

BOŽOVIĆ: Ja sam posleratno dete, pa sam svedok raznih promena. Bili smo siromašni, ali postojala je nada. Mogli smo da učimo, ako smo bili vredni mogli smo nečemu da se nadamo. Nekad sam bio i građanin sveta, moj pasoš je vredeo 5.000 maraka, mogao sam da odem u bilo koju banku da promenim dinare, imali smo sve ono što je prosečnog čoveka činilo građaninom sveta. Mi sada pravimo kadrove koji beže u svet. Nemaju gde da se zaposle. Mnoge fabrike nam je i NATO porušio. Uzmite samo za primer našu nekada sjajnu tekstilnu industriju, koju su preuzeli neki s primitivnim kapitalom i koji sada razvijaju primitivni kapitalizam. Sada je važan broj zaposlenih, a kako ti ljudi žive i kakva prava imaju kod poslodavaca niko ne vodi računa. Imamo problem nataliteta i, kako kažu, odlaska iz gradova.

Šta je najveći problem?

BOŽOVIĆ: Najveći problem je odlazak sa sela. Sada je u trendu pravljenje auto-puteva. Za koga? Da bi se spojili sa onima kojima treba veći protok. Čega? Njihove robe. Ali mi proizvodimo robu na selu. Hoću da kažem, da smo polovinu ovoga koliko nas je koštala izgradnja auto-puteva uložili u gradnju puteva i puteljaka do svakog dela naše zemlje, onda bismo otvorili selo kao normalan i prijemčiv ambijent za mlade ljude. Ovako, kako? Teško je vratiti na selo onoga ko je omirisao asfalt.

Rekli ste da mladi ljudi odlaze jer nemaju gde da se zaposle. Zar vam se ne čini da najveći broj njih, najobrazovanijih i najkvalitetnijih, odlazi jer nema člansku kartu neke od partija na vlasti?

BOŽOVIĆ: To je bruka i sramota. Ta vrsta neokomunizma je neviđena. Sreo sam naše mlade ljude po Skandinaviji. Oni su mi pričali kako rade kao baštovani. Pitao sam ih zar nisu mogli da se zaposle u Srbiji. Kazali su da nisu jer nisu imali člansku kartu. Zašto je ta članska toliko važna? To je velika kočnica. Očigledno da demokratija nije neki savršeni oblik vladavine, mislim da u demokratiji ima više autokratije, kao što je kod nas.

Mislite li da živimo u autokratskom sistemu?

BOŽOVIĆ: Ja mislim. Na šta to liči kad naš predsednik može da kaže: “Ej, napravite onaj put”, ili može ovo, a ne može ono. Zar u državi ne postoji sistem koji se brine o svima podjednako!? Zar mora svuda da se pojavljuje predsednik države i da obećava ljudima da će im on nešto srediti?

To je i oduzimanje prava na patriotizam. Ne mogu jedna partija i njeni lideri da se predstavljaju većim patriotama od bilo koga drugog. Šta sam onda ja? Oni modifikuju način voljenja sopstvene zemlje. Mnogi su rekli da vole Srbiju, ali neće da žive u ovakvoj zemlji. Razumete? A sve se priča o nekom napretku “jer je otvoren auto-put”. Ma šta će meni auto-put, daj mi put do mog sela. Daj put onom čoveku koji nešto radi, ovo je bogata zemlja, kad pljuneš nešto izraste.

Kad kažete da živimo u autokratiji, imate li utisak da se neko iz vlasti poigrava s narodom i državom, da ćemo možda doživeti sudbinu Šćepanovog eksperimenta?

BOŽOVIĆ: Mislite na lažnog cara Šćepana Malog?

Ne. Mislim na Šćepana iz Čuda neviđenog, koji je pravio tunel da bi selo prosperiralo, a onda je zbog pogrešnog proračuna celo selo zauvek nestalo.

BOŽOVIĆ: Ha, ha... Naravno. Najveća karakteristika ovog naroda je navika: “Dobro je meni, dok mene ne diraju”, “U govnima smo, ali ja još mogu da dišem”, “Moja penzija je minimalna, ali ne dam ja na ovo”... Ovo je smejurija s povećanjem penzija, prvo ti četiri godine oduzmu po 20 odsto, pa onda na sav glas najavljuju povećanje, ali od pet odsto. I taj hor jednomišljenika počne da ubeđuje narod da samo kod nas ima toliko veliko povećanje penzija.

A narod naivan počne da im veruje da je to istina i da carevo novo odelo postoji i da je Jututunska juhahaha obećanje koje je ostvarljivo!? Pa gde to ima?


Kad ste već spomenuli predsednika, šta mislite u kom pravcu on vodi Srbiju? Kako doživljavate veliku podeljenost u narodu i nefunkcionisanje državnih institucija?

BOŽOVIĆ: Trpim, kao i svi normalni ljudi koji vide šta nam se dešava. Običan čovek je isključen iz svega, nije mu omogućen bilo kakav otpor. Ne postoji voks populis, postoji voks unutaris. Sad se na pritisak Evrope otkriva neki kriminal koji je ovde bio prisutan deset godina. Kao, da nije bilo Vulina mi ne bismo znali za postojanje tih grupa!? Krili su, kao što su svojevremeno srušili kuću u Šilerovoj da bi uništili mnoge tragove o sprezi kriminala i vlasti. Doprli smo i do Kolumbije, čuveniji smo tamo po kriminalu nego po Novaku Đokoviću, Dragoslavu Šekularcu ili Nikoli Jokiću.

Da se vratimo Nušiću. Kako bi danas izgledao dijalog između ujka Vase i gospođe Živke? Tada je rečeno da svaki ministar prvo zbrine svoju porodicu, pa onda državu.

BOŽOVIĆ: Ha, ha... I danas je ista situacija. Ista. Pitao sam jednog poslanika koji je iz jedne manje partije bliske vladajućoj misle li na narod kad raspravljaju u Skupštini. A on mi kaže: “Ma jesi lud?”. Da li se neko seća da je prvo što su poslanici posle promene vlasti 2000. tražili bilo da im se povećaju apanaže 100 odsto. I dobili su. Ova sadašnja bangava opozicija najviše štete i mrlja je nanela osećanju otpora. Jesu li oni ikada, kad to već nije učinila vladajuća partija, pomenuli kulturu. U ovom čuvenom ekonomskom napretku za kulturu se izdvaja samo 0,4 odsto budžeta.

Mnogo čudnih stvari se dešava...

BOŽOVIĆ: Ni Obrenovići, ni Karađorđevići, ni Brozovići nisu dirali parkove. Pogledajte sada, u parkovima niču tržni centri. Pa to rade samo naše moćne seljare, idioti. Pa to se radi van grada. Nigde u normalnom svetu se ne ide u kupovinu u centru grada.

Pogledajte ovo Narodno pozorište koje je podigao Mihailo Obrenović od prodaje mangulica. Ovde rade čak tri ansambla: opera, balet i drama, plus muzičari. Sramota je što se predstave igraju na mesec i više dana jer nema prostora zbog podeljenih termina.

 
Zar nisu mogli dosad da naprave opersku kuću?

BOŽOVIĆ: Mogli su da su samo manji deo novca koji su uložili u Beograd na vodi, izdvojili za gradnju opere. Od opere su odustali jer su procenili da bi ih skupo koštalo pranje prozora!? Inače, Beograd na vodi je čmičak u očima Beograda, starom Beogradu je srušeno pravo na pogled na reku.

U Beogradu niko ne brine o gradskoj arhitekturi. Pogledajte šta su uradili od Trga Republike. Ko su ti ljudi? Ponašaju se kao da je Beograd njihovo privatno vlasništvo. Ovo je uvreda za svakoga. Sad po ko zna koji put govore o metrou. I šta je projekat? Projekat je da spoje dve poljane, a ne rasterećenje centra Beograda od ove neviđene gužve.

Metro će spajati dve poljane na kojima su projektovana naselja ovih koji imaju pare od kokaina i ne znam čega sve ne. I šta je onda politika nego mafija?

Početna stanica i depo metroa, kao i naselje za 40.000 ljudi, gradiće se na makiškom vodoizvorištu.

BOŽOVIĆ: Pa dobro... Vesko ima osmeh, šta ga briga što će narod da ostane bez vode za piće.

 
Koji Vesko?

BOŽOVIĆ: Onaj Vesić.

Šta najviše zamerate aktuelnoj vlasti?

BOŽOVIĆ: Ja sam čovek u godinama i prošao sam sve i svašta. Učestvovao sam u svim demonstracijama još od 1968, smatrao sam to građanskom dužnošću. Sada su ućutkali Univerzitet. Pogledajte Studentski kulturni centar, to je sada invalidski dom, a nekada je tu vrilo od kulture, političkih misli i sukoba. Više ne postoji ni Studentski centar na Novom Beogradu. Uništava se pozorište, film, sve...

Šta njih briga za to? Njima kultura ne treba. Da im treba, kultura bi bila na dnevnom redu u Skupštini. Čerčil je govorio da se rat vodi da bi se odbranila i sačuvala kultura. Kako ćemo mi da odbranimo Kosovo i Metohiju? Pa nije Kosovo livada nego naša duša, kultura koju treba da sačuvamo.
 

Zašto se o kulturi ne priča u Skupštini?

BOŽOVIĆ: Zašto mene to pitate? Ja okrenem kanal kad vidim na televizoru prenos iz Skupštine. Sramota me je kad ih čujem. Postoji jedna stara izreka: “Sram ga bilo od guzice, kad obraza nema.”

 
Kako živeti s tim saznanjem da mnogi u našem okruženju nemaju obraza?

BOŽOVIĆ: Sve više sam zahvalan bogu što mi je dao talenta da mogu da služim svom narodu jer smatram da je dar od boga dar služenja, a ne dar paunisanja i slikanja... Osećam se kao monah svoga posla i što sam stariji sve mi je više stalo do njega, i dok sam živ živeću samo od ovoga što sam i dosad radio.
 

Da li se drama iz pozorišta preselila među ljude, porodice, među običan svet?

BOŽOVIĆ: To nije drama nego sirova tragedija. Petar Petrović Njegoš je govorio da kad glavu razdrobiš tijelu, u mučenju izdišu členovi.

Nazire li se kraj ovom čudu neviđenom?

BOŽOVIĆ: Ima li kraja ovom nesvitanju? Dokle će ovo ovako, zna li ko? Da mi je neko pričao da će ovo ovoliko, ne bi vjerovao ni ovo. Ovo ti je ovo, ovo nema drugoga imena. Sve mi je ovo od ovoga. Od ovoga mi zubi pobijelješe. Ovo će nadživjeti samo ovo!

Izvor: novimagazin.rs