Odgovor na ova kompleksna i istorijski intriganta naučna pitanja trebalo bi uskoro da da knjiga "Genetičko poreklo Srba Stare Hercegovine", koja je plod višegodišnjeg istraživanja koje je predsjednik Društva srpskih rodoslovaca "Poreklo", Jovica Krtinić, uz pomoć saradnika i naučnika sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sproveo. Na prostoru nekadašnje Stare Hercegovine testirano je više od 800 ljudi, a DNK na analizu dali su stanovnici Trebinja, Ljubinja, Gacka, Bileće, Foče, ali i dijelova Stare Hercegovine koji se danas nalaze u Crnoj Gori, nikšićkog kraja sve do Durmitora. Prema riječima Krtinića, radi se o do sada najvećem istraživanju o porijeklu Srba koje je pobilo i neke dosadašnje teorije, ali i pokazalo kako su prostori nekadašnje Stare Hercegovine izuzetno važni za shvatanje etnogeneze Srba.

Možete li nešto reći o ovom istraživanju, kako je sve to izgledalo, te do kakvih ste saznanja došli?

KRTINIĆ: Istraživanje je počelo još 2016. godine, kada smo krenuli sa prikupljanjem uzoraka sa područja Stare Hercegovine. Kada smo počinjali s ovim istraživanjem bilo je tek par desetina testiranih pojedinaca. Od tog trenutka, pa do danas, mi smo tu brojku povećali na više od 800. To je više nego ozbiljan uzorak da bi se napravila etnogeneza stanovništva prostora nekadašnje Stare Hercegovine. Naravno, tokom čitavog tog perioda trudili smo se da imamo što raznovrsnije uzorke i pokrijemo što više rodova, a što se tiče nekog generalnog nalaza i zaključka, pokazalo se kako gotovo polovina testiranih ima takozvanu haplogrupu I2a-Y3120. To je najčešća haplogrupa kod Srba, bilo gde da se nalaze, od Like, Krajine, Korduna do Vojvodine, Makedonije i Kosova, gde se ono kreće oko 30 odsto. U Ljubinju se, recimo, ono kreće i do 60 odsto. Druga haplogrupa po učestalosti je ona koja nesumnjivo ima veze sa slavenskim svetom R1a i ona se kreće oko 15-ak odsto. Ona nas genetski veže sa gotovo svim slovenskim narodima, od Poljaka do Rusa, pa do Ukrajinaca, Belorusa... Ove dve haplogrupe kod Hercegovaca čine gotovo dve trećine svih testiranih. Otkrili smo još nekoliko haplogrupa koje su veoma interesantne. Tu su naravno i starosedelačke, ali i one koje su vezane za pleme Drobnjaci i značajan deo plemena Banjanin. Danas sa sigurnošću možemo reći da se radi o plemenima čiji su genetički rodonačelnici dospeli na naše prostore u zadnjih 800 ili 900 godina. Takođe, ima mnogo i potvrda onih predanja koja se mogu naći i u dosadašnjoj stručnoj literaturi, ali i mnogo nalaza koja osporavaju neka ranija predanja. U ovoj knjizi će biti sabrani svi ovi nalazi, podaci i analize, tako da će to, bez preterivanja, biti jedan lep nastavak onog što je svojevremeno istražio i objavio u studiji "Hercegovina" Jevto Dedijer još prije više od 100 godina.

Koliko su uopšte DNK analize važne za razumijevanje etnogeneze Srba i njihovih selidbi i povezanosti?

KRTINIĆ: I te kako su važne, zato smo zajedno sa Biološkim fakultetom u Beogradu i pristupili ovom istraživanju Stare Hercegovine, jer je ona vrlo važna za razumevanje etnogeneze srpskog naroda uopšte. Važno je za dinarsko područje i već pomenutu Liku, Kordun, Baniju, Krajinu, Dalmaciju, Bosnu, Slavoniju, Podrinje... Taj seobeni talas iz Stare Hercegovine je zahvatio sva ta područja. I nije to ništa novo, jer smo to znali i iz literature Jovana Cvijića. Jednostavno, Stara Hercegovina je bitna za razumevanje ukupne etnogeneze Srba. Istraživanje koje smo takođe započeli, a čiji će rezultati svetlost dana ugledati tokom naredne godine, vezano je za genetičko poreklo Srba Stare Srbije. To je drugi značajan deo za razumevanje čitavog tog procesa. Prvo smo krenuli sa istraživanjem Srba sa Kosova i Metohije, koje je do sada obuhvatilo preko 400 ispitanika, starosedelaca. Sada njima priključujemo "stare Srbe" iz Raške oblasti, Juga Srbije i Makedonije. Sve ovo čini značajan "bazen" za razumevanje etnogeneze Srba. Preko ovih rezultata mi ćemo moći pratiti seobene pravce koji sežu sve do Budimpešte ili, recimo, Rumunije. Inače, svako od ovih istraživanja nosi sa sobom i neke posebne regionalne osobenosti na osnovu kojih mi danas možemo videti u kojim delovima i oblastima dominira koja genetika. Ali, ono što je zajedničko svim ovim istraživanjima jeste jako prisustvo te haplogrupe I2, koja je na ove prostore mogla doći samo kroz seobe Slovena.

Koliko je krsna slava važna u slaganju te etnogenetičke slike Srba u regionu?

KRTINIĆ: Ova etnogenetička istraživanja traju već poslednjih 20-ak godina, i u početku, dok nije osnovan Srpski DNK projekat, podaci o testiranima su bili anonimni. Nismo mogli videti ko su ti ljudi koji su testirani. Mi smo stvari okrenuli, pa je svaki testirani pojedinac popunjavao upitnik i jedna od značajnijih stavki bila je krsna slava. Ovaj podatak se pokazao kao vrlo važan reper. Navešću vam jedan primer. U Dabarskom polju danas živi veliki broj Đurica, koji slave Svetog Trivuna. Takođe, otkrili smo da i u Semberiji postoji jedan broj ljudi koji slave ovu slavu i da im se i genetski kod podudara sa Đuricama iz Hercegovine. Ovih dana javio nam se i jedan čovek koji se preziva Drljača iz Krajine, koji takođe slavi Trivundan, a njegov genetički test nesumnjivo potvrđuje da su i njegovi preci iz nekadašnje Bosanske Krajine i Like nesumnjivo potekli iz Hercegovine i da imaju direktne veze sa Đuricama. Drljače do sada nisu imali ovo predanje da su potekli od Đurica, ali urađeni genetički testovi i krsna slava upućuju na to. Inače, što je ređa krsna slava, to je veća izvesnost da će doći do poklapanja stvari. Ali, uvek ima i iznenađenja i nekih rezultata koje se ne uklapaju u šablon. Recimo, jedan broj ljudi slične genetike slavi različite slave. Menjali su slave, ali je genetika i dalje neumoljiva i pokazuje jasnu vezu. I u tom je sva čar ovoga što mi radimo.

Koja su neka najneobičnija saznanja do kojih ste došli?

KRTINIĆ: Naravno, bilo je i takvih slučajeva. Ja sam rodom Krajišnik i moji nisu imali jasno predanje odakle su tačno došli i kakvo poreklo imaju. Moj genetički test utvrdio je da su moji preci potekli iz plemena Drobnjaci. Došao sam do saznanja da su oni ne samo iz Drobnjaka, već i da su jednim delom sa Durmitora. Postoji genetsko poklapanje. Nemam više nikakve dileme da sam poreklom odatle, ali to u predanju moje porodice nije bilo sačuvano ni poznato. Krtinići u Krajini i Lici slave Jovanjdan, ali to nije i slava koja se slavi kod Drobnjaka. Kosovčići sa Durmitora, s kojim se genetski poklapam, oduvek slave Svetog Savu, što znači da je to verovatno i stara slava mojih predaka. Znači ima tih neobičnih saznanja, a većina njih ukazuje da čak i 80 odsto Ličana Srba ima veze sa prostorima Stare Hercegovine.

Znači, za nekadašnju Staru Hercegovinu genetski je vezan veći dio srpskog naroda?

KRTINIĆ: Tačno. Srbi, kao i svi drugi stari narodi, genetički su heterogeni. Nesumnjivo jedan značajan deo srpskog genetičkog koda se poklapa i sa pojedinim slovenski narodima. To je otprilike oko 40 odsto. Negde isti postotak Srba ima genetiku koja je bliska sa starobalkanskom populacijom, starosedeocima. To danas dobija svoju potvrdu i kroz genetičke testove. Ostatak čine ljudi koji su na ove naše prostore dolazili u nekim drugim migracionim talasima. Pomenuo sam već pleme Banjani, koje nesumnjivo ima pretke koji su došli na ove naše prostore u nekom relativno novijem vremenu - pre 800 godina. Mi smo na raskrsnici i nije čudno da je ovde ostalo dosta genetičkih tragova.

Da li su Vam se obraćali i drugi narodi?

KRTINIĆ: Jesu, bio je tu i jedan manji broj Hrvati i Bošnjaka, ali ovi rezultati neće ući u knjigu o hercegovačkim Srbima, kako se ona u regionu ne bi shvatila kao "posrbljavanje". Ipak, i iz ovih testiranja se može videti da jedan broj ljudi koji se danas izjašnjavaju kao Hrvati ili Bošnjaci imaju genetičke sličnosti sa Srbima sa područja Stare Hercegovine. U jednom delu Hercegovine, kod Hrvata koje smo testirali, do 20. veka se zadržao običaj slavljenja slave. Za nekoliko njih znamo koju su slavu slavili i to je jasna potvrda odakle im identična genetika sa nekim srpskim rodovima. Ljudi su u prošlosti iz raznih razloga menjali veroispovest. Ali, napominjem, ovi podaci neće biti uzeti u obzir u konačnim rezultatima naših istraživanja. Koristili smo samo podatke onih koji su dali lični pristanak za tako nešto. Nadam se da će ovakva i slična istraživanja uraditi i Hrvati, ali i Bošnjaci pa da onda sve te podatke i rezultate objedinimo. Ponavljam, ova istraživanja nemaju nameru da nekoga sada ponovo vraćaju u pravoslavlje.

Da li Vaša dosadašnja saznanja demantuju i neke od teorija koja se mogu čuti u Hrvatskoj i Albaniji?

KRTINIĆ: Mi danas imamo jednu pravu poplavu raznih teorija koje su našle plodno tlo, pa čak i među samim Srbima, a to je da haplogrupa I2 nije slovenska nego ilirska. Ali, to nije tačno, što je, uostalom, i kroz niz međunarodnih naučnih radova potvrđeno. Inače, ova haplogrupa unosi često zabunu i ima dosta pogrešnih tumačenja, ali je ona nesumnjivo evropska, slovenska, pa je čak ima i na mestima poput Sardinije, gde su nađene veoma stare grane I2. Ovo je prostor na kome je nesumnjivo došlo do mešanja, u šestom i sedmom veku i ranije, onih nas koji su smo došli u seobama sa istoka i starosedelačke populacije koja je ovde bila hiljadama godina. Došlo je do lepog spoja slovenskih doseljenika i starosedelaca, uz još neke primese, jer smo na raskrsnici. Zašto sada neki to iskrivljuju i pogrešno tumače, mogu samo da pretpostavim. Hrvatski i bošnjački autoriteti danas još uvek stidljivo prihvataju da je to tako, jer to direktno pobija neke njihove ranije postavljene teze. Kada je u pitanju Hrvatska, stav zvaničnih i nezvaničnih krugova, i onih priučenih, jeste da je I2 ilirska grupa. To mogu samo shvatiti kao nastavak priče iz doba Ante Starčevića koji je imao teoriju da su Hrvati do Negotinske Krajine. Uopšte ta ilirska priča je kroacentrična. Ako se nešto hoće postići, jeste da se toj haplogrupi I2 oduzme karakter dolaska sa istoka i da joj se karakter ilirskog, zapadnog. Cela ta ilirska priča u stvari u svojoj pozadini ima to. Ilirsko ime Srbima nameću još od vremena austrougarske, pa smo tako u 19. veku imali ilirski pokret. I sad imamo treći takav pokušaj.

"Turska krv"

Da li je ovo istraživanje pobilo ijednu od teorija, da ima dosta "turske krvi" na ovim našim prostorima?

KRTINIĆ: Dosadašnja istraživanja to nisu pokazala. Ako kao reper uzmemo ono što se kroz istraživanja koja se rade u Turskoj može videti, recimo, u Anadoliji, takvih genetičkih tragova uopšte nema u srpskoj populaciji. Po tom pitanju već je potpuno jasno da sem kod izuzetno malog broja Bošnjaka, kod kojih nalazimo genetiku koja je tipična za pomenutu Anadoliju, nema tog elementa i kod Srba. S druge strane, Srbi imaju značajne genetske veze sa Rusima i ostalim slovenskim narodima. Kod Rusa je najdominantnija haplogrupa R1a, koja ide i preko 40 odsto, a kod Srba se ona kreće oko 15 odsto. Iz istraživanja koje je nedavno urađeno u Rusiji može se videti da je kod njih prisutna i haplogrupa I2-PH908, koja je najčešća kod Srba.

Izvor: glassrpske.com/Veljko Zeljković