Govorio je još i o fašizmu, sreći i tome čiju kulturu promoviše.

Na pitanje kako se oseća jer Srbije nije predložila film “Otac” za Oskara, rekao je da je tužan i razočaran.

“Ne želim biti besan. Jer ko zna, možda se i varam, možda stvarno nismo bolji, a da ne grešim dušu, „Daru iz Jasenovca“ još nisam ni pogledao. Zapravo, film je pogledala šačica ljudi jer nije ni imao premijeru u Srbiji. No svakako je to važna tema kojom se treba baviti, dapače, smatram da je Hrvatska trebala raditi takav tematski film jer to je hrvatska katarza. Ispadam sada pristran što sam navijao za „Oca“, ali i jesam pristran, jer na ovu situaciju gledam kao filmski radnik, kao čovek koji promoviše srpsku kulturu, naravno i hrvatsku i bosansku, jer ja promovišem dobru kulturu i dobar film. Da sam neki neutralan filmski radnik koji nema veze s „Ocem“, pitao bih se kako to da film koji je dobio dve nagrade u Berlinu, od toga je jedna nagrada publike, a zna se da Američka filmska akademija više voli filmove koji su okrenuti publici nego art filmove, nije dobio šansu da ide u grotlo za Oskar. Pogledaću “Daru”, ali strah me da ni nakon gledanja neću promeniti mišljenje. No navijam za nju, dabogda osvojila Oskar”, rekao je Goran Bogdan.

Govorio je u tom intervjuu upravo i o navijanju, kao i o “žaru kojim se prikriva istina”.

“Nisam za nacionalnu koncepciju, intimno je baš i ne razumem. Ne mogu shvatiti da nešto što mi je rođenjem dato može biti toliko važno. Da se razumemo – ja od toga ne bežim, strastveni sam navijač Hrvatske, ja sam u Beogradu glasno i svim srcem navijao za Hrvatsku. Ali ja o ovome razmišljam samo kad me neko pita. Dakle, bih li se ja odredio? Zašto bih se uopće određivao? Ja sam Goran Bogdan, sin Šimuna i Milke, brat petero svojih braće i sestara. Ali da, ja jesam Evropljanin i mislim da je ono što Evropa radi najbolje što imamo na Zemlji. Evropa smeta svima u tim globalnim ekonomskim igrama. Duhovno i fizički ona mi je najbliža.”

Popularni glumac je govorio i o tom “duhovnom”, a kroz nekoliko pitanja o crkvi i sreći govorio je i o svom “optimizmu”.

“Na stranu dojam koji ostavlja buka iz medija i društvenih mreža, kad sednem s braniteljima, stvorim za stolom najliberalniju priču na svetu. Nakon dva piva dođemo do esencije. A sa strane se sve čini nepomirljivim. Mislim da je hrvatski čovek u suštini svoje prirode dobar, on se traži, bori se, ali ne samo Hrvat… Pa ja sam živeo u Pirotu mesec dana, Priboju, u Boru, kako su to samo fini i dobri ljudi. Ali mi nemamo tu sliku Srbije i Srba, mi imamo umjetnu, lažnu sliku da su tamo svi četnici. Ja nikada nisam ružne reči čuo u Srbiji zato što sam Hrvat. Nijednom.”

Mnogo ga više od svih tih podela, kaže, brine sadašnjost čitave planete.

“Mi se stalno kunemo u neku našu povijest, naše bake i dedove, naše vekove, a na ovom jednostavnom primeru (pandemije) padamo. Nama je lakše čuvati pokojne pretke nego žive bake i dedove, držati se nekih minimalnih mera. Tu pucamo. A puna su nam usta brige za naše grobove. Kada dajem intervjue, uvek se pomalo pitam što će javnost reći, i gde je onda tu sloboda? Sad će mi opet netko skočiti za vrat, ali to je slično kao u komunizmu kada se ubijalo slobodoumlje. Isto to neslobodno uvek nađe svoj put i egzistira. Zar nije smisao diskursa i razgovora da imamo različita mišljenja? Zašto mrzeti neistomišljenika? I kad se dogodilo da mi slepo verujemo nekom debelom Amerikancu iz Oklahome, koji ima 50 godina, živi s mamom i iz svoje sobice piše o teorijama zavere. I da ljudi veruju njemu, a ne uzusima akademske znanosti? Mi ne verujemo vakcinama, ali verujemo nekom polupismenom manijaku i tako pljujemo na temelje društva, na ono što smo zajedno sagradili da nas sve zajedno čuva. Tramp je dokaz da to prolazi. Mene je ozbiljno strah za današnjicu, za zbilju. Ovo je andaluzijski pas, ludilo mozga.”

Izvor: nedeljnik.rs