General Franc Beme zamrzeo je Srbiju i Srbe još onog dana kada je kao mladi austrougarski oficir došao da se bori na srpskom frontu u Prvom svetskom ratu. Prilika da izleči svoje traume ukazala mu se kada je, tridesetak godina kasnije, kao general Hitlerove Nemačke postavljen za okupacionog komandanta Srbije.

Prilježno je sproveo naređenje svog generalštaba da vrši masakre nad srpskim civilnim stanovništvom ne bi li ugušio pobunu koja je u Srbiji buknula u leto 1941. Stotinu civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika i 50 za ranjenog, glasilo je naređenje načelnika generalštaba Vermahta Vilhelma Kajtela.

Tevtonska osveta

Povod za kragujevački masakr bio je borba Nemaca sa ustaničkim četama (partizanskim i četničkim) nedaleko od Gornjeg Milanovca, kada je poginulo 10, a ranjeno 26 nemačkih vojnika.

Kako bi raspalila osvetničku strast, nemačka propaganda je raširila glasinu da su ubijeni vojnici masakrirani na najzverskiji način — da su im sečeni penisi i nabijani u usta, a grudni koševi razbijani maljevima i udovi provlačeni kroz njih.

Tako su dželati pretvoreni u žrtve, a žrtve u dželate. Tako su okupatori pretvoreni u vitezove-osvetnike koji treba „da uvedu u red“ jedan divljački balkanski narod. Time je sudbina Kragujevčana zapečaćena. Tevtonski osvetnici krenuli su prvo po selima, pa su 19. oktobra u selima u okolini Kragujevca, Grošnici, Maršiću i Mečkovcu ubili 412 ljudi.

Masakr u Kragujevcu

Narednog dana počeli su sa hapšenjima po samom gradu. Neselektivno, hapsili su sve građane, bez obzira na godište, stalež, funkciju. Uhapšene su nagurali u barake Trećeg artiljerijskog puka „Tanasko Rajić“.

Masakrom su neposredno rukovodila dva nemačka oficira, koja su u privatnom životu bili profesori — major Paul Kenig bio je profesor protestantske teologije, a kapetan Fric Fidler u civilnom životu bio je direktor Visoke tehničke škole.

Čovek bi se zapitao kako je moguće da zločin takvih razmera, u kome su ubijani i đaci, izvrše dva prosvetna radnika. Međutim, ako uzmemo u obzir način na koji su shvatali svoju „misiju“ u Kragujevcu, njihovo ponašanje je objašnjivo.

Oni su i tu bili jedna vrsta profesora — tevtonskih, osvetničkih profesora koji za cilj imaju da jednom divljačkom, zaostalom slovenskom i balkanskom narodu koji ubijenima seče polne organe i nabija im ih u usta, krvavom odmazdom objasne da treba da se povinuju „Novom svetskom poretku“ i nauče ih poniznosti pred novim gospodarima.

Profesorka Rada spasava odeljenje

Za razliku od „profesora“ Keniga i Fidlera, bilo je i onih pravih profesora, profesora kragujevačke gimnazije koji ili nisu hteli da prežive masakr svojih učenika, kao Miloje Pavlović, ili su dobili priliku da spasu njihove živote, kao što je to uradila profesorka francuskog i srpskog jezika Rada Tadić.

Kao poliglota, profesorka Rada Tadić je pored francuskog govorila i nemački jezik, priča njen unuk, glumac Ljubivoje Tadić. Među okupatorskim vojnicima bilo je i onih koji su želeli da nauče srpski, pa im je profesorka držala časove. Od njih je i saznala šta se Kragujevcu sprema.

„Tog dana kada je odvedeno V3, nana Rada je otišla u gimnaziju koja je bila izmeštena iz svoje zgrade, u kojoj se nalazila nemačka komanda. Došla je do V1 i učenika po učenika je izbacivala kroz prozor koji su kroz dvorišta i preko ograda stizali kući. Za to vreme, njeni učenici, nemački vojnici, čuvali su njeno četvoro dece — Ljubu, Rastka, Dimitrija i Dušana“, priča Tadić.

Kragujevac nadilazi sve podele

Tokom posleratnih godina, kragujevački masakr nije mogao da postane mit poput Sutjeske ili Neretve — nije mogao da bude iskorišćen u ideološke svrhe na isti način na koji su mogle da budu iskorišćene neke druge epizode rata na tlu Jugoslavije.

Jer Kragujevac se desio prerano da bi ga komunisti posle rata zloupotrebili u svrhu stvaranja sopstvenog ideološkog mita. Kragujevac je stratište svih, bez obzira na godište, društveni status ili ideološko opredeljenje. On je ujedinjujući momenat u stradanju srpskog naroda.

Broj stradalih jedino je što je sporno u kragujevačkoj tragediji, a broj od 5.000 do 7.000 ubijenih, koji je važio za zvaničan tokom postojanja socijalističke Jugoslavije, verovalo se, bio je plod komunističke propagande smišljen u cilju pojačavanja dramatike događaja.

Ovaj broj prvi pominje kragujevački prota Dragoslav Veličković, nekoliko dana nakon masakra. Četnički izvori govore o 6.000 do čak 12.000 streljanih, a zvanični organ KPJ „Borba“ od 25. oktobra 1941. pominje broj od 5.000 ubijenih.

Na suđenju u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović, jedan od preživelih, naveo je da je u Kragujevcu ubijeno 7.000 ljudi. U izveštaju nemačke komande govori se o 2.300 streljanih.

Kada je počelo istraživanje broja ubijenih u Kragujevcu, stručnjaci su pošli od podataka koji su već postojali, kaže direktor kragujevačkog Narodnog muzeja Nenad Đorđević.

„Srpska pravoslavna crkva imala je podatke za oko 1.700 ljudi, a nakon toga krenulo se u utvrđivanje podataka za Kragujevac i njegovu neposrednu okolinu. U periodu od nekoliko decenija, došli smo do relativno približnog broja koji iznosi oko 2.800 streljanih iz Kragujevca i okoline. Dakle, najmanje je ubijeno oko 2.800 nevinih civila. Pretpostavlja se da je ubijeno više, jer neki od njih nisu imali dokumenta“, objašnjava Đorđević.

Međutim, manji broj ubijenih od onog koji je bio zvaničan tokom socijalizma ne umanjuje mnogo razmere zločina. Jer nije stvar toliko u broju ubijenih koliko bi trebalo gledati namere ubica. Da su hteli, mogli su da ubiju i 10.000 ljudi. Mogli su da pobiju, spale i unište ceo Kragujevac, da ne ostane kamen na kamenu, samo da su dobili takvo naređenje.

Ono čime se istoričari, sociolozi i psiholozi nikada nisu bavili jeste kakve je posledice masakr ostavio po Kragujevac i preživele Kragujevčane. Nepoznanica je ostala kako su oni koji su preživeli, oni koji su ostali bez dece, očeva, muževa, braće i sestara, nastavili život.

„Kragujevac je od oktobra 1941. bio grad siročadi i udovica. U spomen-parku u muzeju ’21. oktobar‘ nalaze se fotografije koje delom prikazuju strašan i težak život koji ih je pratio, ne samo u periodu okupacije već i nakon oslobođenja“, kaže Đorđević.

Dan 21. oktobar 1941. ostaje, prema njegovim rečima, jedan od ugaonih kamenova istorije Kragujevca. Mi bismo dodali i Šumadije i Srbije.

Izvor: rs.sputniknews.com