Ја никада нисам ишао на те годишњице, некад и негдје, нешто ме је давно раставило од мојих другара из клупе. Са неким од њих сам уписао и факултет, да бих га завршио са неким другим другарима од којих ме никакво невријеме није, нити ће икада раставити. На студије сам отишао са потврдом из Вогошћанске бригаде која ме је пет година чувала од свакојаке мобилизације и сличних заразних болештина деведесетих. У Сарајеву сам студирао Свјетску књижевност. Знам да се мој отац никада није слагао са мојим избором студија. Никад ми то није рекао, јер се то не говори оном кога волиш. У Новом Саду сам се преписао на Српску књижевност и језик, јер за Београд никад нисам био довољно добар, на чему сам им вјечно захвалан. 

Tридесет година сам апатрид, отаџбина и дом ми је тамо гдје је била и Шантићу. Да сам питао оца, ко зна шта и гдје бих постао то што бих постао. Али он је прећутао. Пустио ме je да сам пострадам, не уплићући своје неостварене амбиције у моје преплашене снове. За сваку своју грешку сам сам себи крив, за сваки свој успјех сам сам себи заслужан. Отац није ни ментор, ни мецена. Стога, родитељи, пустите своју дјецу да полете, да одлутају, да залутају, да вам се врате или се никада не врате, да студирају оно што желе, сутра ће можда пожељети нешто друго, пустите их да слупају нос, на младу је, зарашће. Нисте ви ништа паметнији од њих, ваша је памет само мало старија. Помозите им, ако можете, ако не снаћи ће се и сами. Кад сам ја студирао плата моје мајке је била достатна за пакет шибица. Захваљујући добрим људима никад нисам био гладан, за више, а увијек вам треба више, поготово кад сте млади, ја сам писао. Изучио сам занат напоредо са оним што сам научио на факултету. Овај текст сам написао прије двадесет и пет година у новинама које су се звале „Јавност“. Јавност је одавно замрла, али иза сваке ријечи (чак и погрешних) и сваке мисли (чак и грешних) и даље стојим, јер сам ја исти тај студент Српске књижевности и језика само ми је памет мало старија. 

Аутор: Саша Кнежевић/Фронтал