О Милошу Марићу у Србији има мало трагова. Он се помиње у једној реченици “Енциклопедије Новог Сада”, посвећено му је мање поглавље у књизи “Милева и Алберт Ајнштајн”.

Недавно се, у друштву сестре и оца, нашао и на информативној табли на кући у Новом Саду у којој је дио свог живота провела српска научница Милева Марић Ајнштајн.

Зато највећи број Срба не зна да је најмлађе дијете породице Марић било подједнако, ако не и више, генијално као и најстарије, да је ријеч о научнику свјетског гласа који је задужио генерације руских научника, као ни да иза пројекта клонирања стоји управо овај Србин.

Марићима су, након двије рођене дјевојчице, умрла два мушка дјетета, па је Милош, по рођењу 1885. по старом српском обичају, добио очево име.

Завршио је Српску православну велику гимназију у Новом Саду, а будући да је потицао из имућне породице уписао је 1902. медицину у Клужу, па наставио усавршавање у Паризу и Швајцарској.

Током боравка у Берну Милош је становао код сестре и њеног мужа Алберта и био свједок заједничког научног рада пара Марић-Ајнштајн, али је по завршетку студија, напустио њихов дом и вратио се у Клуж, гдје је започео љекарску праксу.

Заробљен у Русији

Милош је ту дочекао избијање Првог свјетског рата и општу аустроугарску мобилизацију. Доспио је најприје на јужни фронт, гдје су се водиле борбе против Србије, али је убрзо прекомандован на сјеверни фронт, против Русије.

Ту је заробљен али је, након што су Руси чули за његово српско поријекло, као и чињеницу да је био љекар, послат у Лефортповску војну болницу у Москви.

Млади српски љекар се ту спријатељио са чувеним револуционаром Белом Куном. Ово познанство му је фактички дало одријешене руке када су у питању научни експерименти и даље усавршавање.

До краја рата остао је као љекар у болници, али се такође бавио проучавањем на катедри хистологије Московског универзитета. Затим је прешао на катедру хистологије Дњепропетровског медицинског института.

Ни до данас није разјашњено зашто се доктор Милош Марић по окончању рата није вратио у Србију. Руски извори кажу да је одржавао преписку са сестрама, али та писма нису сачивана.

Поуздано се зна да се из рата јавио родитељима 1916. године, затим 1924. и никада послије тога. Како годинама није стизао никакав глас о њему, породица га је прогласила несталим и, вјероватно, покојним.

А то није могло бити даље од истине. У далекој Русији, доктор Милош Марић из коријена је мијењао познату медицину и стварао историју.

Прије осам деценија клонирао ћелију

Са својих 45 година, Милош Марић је 1930. изабран за шефа катедре за хистологију на Универзитету у Саратову. Прије њега, катедром је руководио чувени научник Б. А. Павлов.

Руски генетичари и данас ће вам рећи да је име Милоша Марића у њиховој земљи нека врста научне светиње. Управо он био је један од првих људи који су успјешно створили идентичну копију ћелије и још тада, прије више готово осам деценија, поставио темеље области медицине која се данас зове клонирање.

"Упоредо са његовим научним интересовањем у областима митозе и амитозе (индиректне и директне деобе ћелија), др Марић је радио припреме за проучавање нервног система, али је Велики отаџбински рат прекинуо те радове који су публиковани тек послије рата и послужили као основа за три докторске дисертације", записао је руски научник Г. А. Каболов у Саратову 1986. године.

Марићев пуни научни процват још једном је прекинуо рат. Након што је Хитлер напао Совјетски савез 1941. српски научник је позван у Црвену армију и распоређен на московски фронт, пише Историјски забавник.

И тако је судбина хтјела да се брат Милеве Марић Ајнштајн, доктор Милош Марић никада не врати у Србију. Изузетно нарушеног здравља преминуо је 1944. године, не дочекавши крај рата.

Почива у Саратову, гдје одстоји спомен-соба посвећена нашем генијалном сународнику којег је домовина, ето, заборавила.

Извор: Историјски забавник