Одмах утрчава ђоном, у политички некоректној причи. Црнохуморно истичући бесмисленост рата. Амелија (овдје Матилда) детективски приповједа судбине петорице осуђеника на смрт, од којих је један њен вјереник. Кажњених, због самоповријеђивања на фронту.

Западне демократије су се браниле једне од других, овом врстом приговора савјести. Ако се осакатиш да би напустио јединицу, држава ће те свеједно убити. Већу шансу имаш, јуришајући на митраљезе и бодљикаву жицу.

Изузимајући пуно мртвих, и далеко морбиднији хумор, наративни ток задржава нит ремекдјела какав је гђица Пулен. Нововијековно приповједање надреалистичним упадицама, које се не објашњавају. И дубински мотивишу ликове, до подсвјесног ефекта код публике. Нпр. Матилдина ујна увијек каже: Прдеж куце, радује моје срце! Или на врху светионика, кад дјечак у трку виче за вриштећом цурицом: Изгрицкаћу ти уши! Ја сам лигњин слуга!

Зато је ово један од ријетких филмова, у којим не сметају патетика и хепиенд. Он је свеједно немогућа бајка, и не пада му на памет да бјежи од те титуле. Смијехом нам зацрвени уши, да се сјетимо свог дјетињства.

(Режија: Жан-Пијер Жанет; Улоге: Одри Тату, Жаспар Улие, Доминик Пињон)