Готово сви људи које познајем у Београду, нијесу се ни потрудили да погледају филм Горана Марковића. Тачније, већини треба додатно објашњење како он уопште постоји. Једини географски простор гдје је овај филм имао какав-такав одјек, јесте Република Српска. А и то превасходно у њеном главном граду, Бањој Луци.

Остатку свијета је тај простор познат још и мање него што је то случај са филмом у Београду, тако да би за потпуно разумијевање његовог контекста у Републици Српској, и простору бивше Југославије уоппте, за читаоца из иностранства требао подугачак, и енциклопедијски досадан предувод, како би уопште могао назријети смисао овог написа. Но, то није могуће.

У најкраћем, Бања Лука је други град по величини у некадашњој Социјалистичкој републици Босни и Херцеговини, федералном дијелу некадашње социјалистичке Југославије. У прошлости, као и већина градова у предратној БиХ, плански је привредно, а поготово културно депривиран у корист Сарајева. Но, у случају Бање Луке, помоћу механизама комунистичког централизма и тадашњих недемократских система управљања друштвом, даван је посебан нагласак на њену провинцијализацију. Из само једног разлога. У некадашњој Краљевини Југославији, Бања Лука је била престоница Врбаске бановине; и као таква равноправна Сарајеву, тада главном граду Дринске бановине.

То наслијеђе, а поготово српски културни идентитет у БиХ, настојало се избрисати под изговором разграђивања капиталистичког и монархистичког уређења претходне државе. Након окончања рата 1995. године, изазваног прије свега таквим друштвеним поретком, Бања Лука је постала административни центар једног ентитета. Што је сурогатни деминутив за двије, готово потпуно самосталне државе које чине данашњу БиХ. Но, иако се ослободила привредног и политичког јарма, Бања Лука је и даље културно несамостална и крајње несамопоуздана средина.

Иако се ослободила привредног и политичког јарма, Бања Лука је и даље културно несамостална и крајње несамопоуздана средина.

Док је, захваљујући издашној помоћи западних земаља, у посљератном Сарајеву снимљено на десетине дугометражних филмова завидног продукцијског капацитета, у Бањој Луци (дакле српском дијелу БиХ) није снимљен ни један. Филмови који су о рату у Босни снимани у Београду, у Републици Српској су доживљени са смјешом гађења и љутње. Срби изван Србије су жељели неки филм који ће се, након дејства пропагандне машинерије која их је представљала као негативце, са макар мало наклоности осврнути на њихову борбу у протеклом рату. Умјесто тога, Београдски редитељи су играли на додворавање укусу жирија великих свјетских фестивала на Западу. Зато је улагање Владе Републике Српске у Турнеју дочекано са великим узбуђењем и очекивањем. Умјесто њих, након премијере је услиједило општенародно разочарење.

У бившој Југославији, сваки посљератни филм се ишчекивао као нека врста националне психотерапије.

У бившој Југославији, сваки посљератни филм се ишчекивао као нека врста националне психотерапије. У Загребу и Сарајеву су снимани колор филмови црнобијеле поетике, са јасном пропагандном агендом, у којој се Срби недвосмислено приказују као негативци. Само у српском филму се могло чути да је "рат бесмислен", "да смо сви исти", односно обилато се користио неки општечовјечански, хуманистички и антиратни патос. Ни Турнеју зато није могуће посматрати са чисто умјетничке стране.

Срећом по аутора, јер ако ћемо прво о умјетности, ту се заиста не би имало пуно рећи. Драмска предисторија овог филма, чији се сценарио заснива на у рату извођеној позоришној представи, нападно се осјећа читавом његовом дужином.

Нажалост, не може се ни назријети да је то учињено из жеље да се остварењу да интермедијални карактер, што би била предност, ако не и неопходност у једном филму, чији су главни ликови позоришни глумци. Умјесто тога, позоришна конструкција стоји занатски невјешто и нападно неестетски у сржи овог остварења, као када би након изградње неког велелепног здања, архитекта одлучио да остави скеле око њега.

Наравно, ово поређење би имало смисла, само у случају да се сценарио квалификује у изванредно достигнуће. Што није случај. Захваљујући њему, добијамо драмску атмосферу са лоше филмски укомпонованим основним симболима, а који су се намјеравали проституисати за очи гледалаца на Западу. При томе не мислим на све оно што је било свето и узвишено српском народу у току протеклог рата, већ управо на те позоришно-умјетничке идеале артистичког свијета, који је усљед своје наивности, необавијештености и среброљубља, неочекивано заробљен у вихору грађанског рата.

Тако је Турнеја један конфузни и непрегледни галиматијас квалитетне глумачке поставе, осредње камере и изузетно лоше фотографије.

Тако је Турнеја један конфузни и непрегледни галиматијас квалитетне глумачке поставе, осредње камере и изузетно лоше фотографије. Режиране тако, да наликује на парни котао којем се на челичном умјетничком лиму, уз поспрдљив ефекат, уочавају предебели редитељски варови, те продукцијски шрафови неједнаког профила, дужине и зарђалости. Сценографија, специјални ефекти, и све оно што чини један филм, најбоље су представљени гротескно неувјерљивом чворугом коју лик Жакија носи на свом челу.

Тако овај котао, под условом да уопште држи воду, у себи кува престарјели жал једне соцреалистичке самоуправне културе, која је била толико моћна и узвишена, да су је преко ноћи поразили народњаци. Начињен само зато да би Горан Марковић, као комерцијалан и режимски редитељ који се није снашао у ратној промјени система, иживи своје тадашње фрустрације.

По сопственом свједочењу, ово је најскупљи филм који је снимио, те се чини да је и тематика, и обим продукције, био превелики залогај за Марковића. Све досадашње је снимио у Београду или околини, те је име овог града, без обзира што говори о рату у Босни, суверено најпомињанији топоним.

То указује да је овај филм још један у низу оних, који је Београд снимио за себе; као посљедњи трзај идеолошке формације, која не може да прежали што он више није главни град Загреба, Сарајева, Љубљане, Подгорице и Скопља. У настраном покушају да се барем у култури реинвентира та позиција, настају овакви филмски бастарди, у којима Београдски анахрони умови жртвују културолошку и политичку судбину РС.

У свјетлу национално-терапеутске сврхе, овај филм је био много потребнији Хрватима и муслиманима.

То нас и доводи до другог пола филмске перцепције, у којој се логично запитати зашто је РС уопште давала паре за овај филм? У свјетлу национално-терапеутске сврхе, овај филм је био много потребнији Хрватима и муслиманима. Поготово његов почетак. Тамошња пропаганда и данас инсистира на томе да је за вријеме рата у Босни, интелектуални Београд био ативно заинтересован за ратна збивања, па све до глупости по којима је Србија слала своју активну војску да у учествује у сукобима.

Најврједнији дијелови филма су управо са радњом у Београду, гдје се показује да су носиоци тамошњег јавног мнења били свега финансијски погођени ратним сукобом, и гледали на њега као да се дешава у централној Африци.

Марковић је, дакле, у оквиру једне самољубиве београдске приче, преамбициозно покушао да дотакне све топике предметног ратног сукоба. То је условило претрпану композицију филма, гдје ти каталошки излети у једну веома дубоку материју, непотребно показују сво непознавање исте.

Навикли смо да филмска индустрија Холивуда, у случајевима када радња филма није у САД, прави неопростиве материјалне грешке; које су нивоу тога да би, у случају да Нелсон Мендела није толико познат, њега у америчком филму могао играти и бијелац. Но, то се не може опростити једном српском филму, који је већином сниман на локацијама у РС.

Почев од тога да град по имену Србобран није постојао у Српској Крајини, како каже лик исподпросјечног глумца, који је организатор турнеје у РС. Град под тим именом је постојао у РС, али данас још само у Војводини, јер је укидањем помоћи из Србије РС изгубила то мјесто, и оно је поново преименовано у Доњи Вакуф.

Надаље, кроз Србобран, који није ни близу Дервенти која се нападно спомиње у филму, никада нијесу пропуштане муслиманске јединице, поготово не из стотинама километара на сјевер удаљене Тузле (!?), а камоли да би се ишле борити против јединица Аутономне покрајине Западна Босна, гдје је Фикрет Абдић подигао устанак против ратоборне власти из Сарајева. Кроз српску територију су, додуше, пропуштене хрватске снаге након слома у средњој Босни, али то Марковић и његов сценаристичко-консултантски тим не зна, нити се пуно око тога нервира.

У крајњу руку, у току рата су функционисале аутобуске линије, а поготово за Београд, тако да су глумци могли ријешити проблем превоза који би их удаљио из рата, истог тренутка када су се вратили у тај фикционални Србобран. Осим тога, сви би били радосни да повезу познате личности из Београда, чак и без накнаде.

У најсажетијој оцјени, без икакве сумње би се могло рећи да је циљ био снимити филм, којем би у поднаслову стајало: ЈА НИСАМ СРБИН, ЈА САМ ГЛУМАЦ!

Зато, у најсажетијој оцјени, без икакве сумње би се могло рећи да је циљ био снимити филм, којем би у поднаслову стајало: ЈА НИСАМ СРБИН, ЈА САМ ГЛУМАЦ! - као што, укљештен у минском пољу ничије земље, узвикује један од ликова на овој отужној Турнеји.

Такав став избија из сваке поре овог остварења, и није онда чудно што Марковићев филм има свега пар излета у ратни реалитет, те већином полтронише поетичко-политичкој визији, каква је већ популарисана из Сарајева и Загреба. При том, наравно, потурајући леђа једног појма као што је РС, те учвршћујући заблуде о рату, које владају и на Западу и у Србији.

Треба бити јасно, да регуларних војних јединица из Србије није било! Истина, на самом почетку и пред крај рата су Дрину прелазиле паравојне јединице састављене од криминалаца из Србије, издајући се за добровољце. У вријеме кад се одвија радња овог филма, чак је и број стварних добровољаца био сасвим симболичан, те је једино до сада невиђено у филмовима ратне тематике, епизодични сукоб мајора Војске РС са командиром једне од таквих криминалних банди, који више него јасно треба да представља Жељка Ражнатовића Аркана. Мајора, симптоматично, тумачи Александар Стојковић, који је једини глумац из Бања Луке са довољно текста да би му се улога назвала епизодном.

У тренутку док позоришна трупа из Београда изводи приказе из представе Смрт Стефана Дечанског српским војницима на првој борбеној линији, у партеру статирају перјанице глумишта Народног позоришта РС. Већу минутажу и далеко озбиљније улоге, добили су глумци из Федерације БиХ (муслиманско-хрватски дио Босне), што на најбољи начин илуструје на којем мјесту продукцијски, а посебно умјетнички, Београд види Бању Луку. Чак и да се са стране остави непристојно тачан податак, да ти глумци у својим јавним иступима непрестано позивају на укидање РС, и глумили су у десетинама филмова који без имало кућног васпитања, српску нацију представљају као накот получовјечних звјерова.

Разлог због којег је овај пачворк шлагворта и пиротехничких смијурија угледао свјетло дана, можемо наћи само у већ задивљујуће глупавом непостојању српске културне политике.

Југоносталгично самоубилачке глупости које Марковић отјелотворава у сусрету са несрпским војскама, напросто нијесу достојне коментарисања. Можда би се могло и опростити што цементира шовинистичко-неисторичнан став по којем само Хрвати имају право да баштине дубровачку традицију, јер је импровизација Марина Држића, у свјетлу поетике коју је сам себи задао, најбоље одглумљена сцена у овом филму.

Но, оно што је посебно иритирајуће, јесте да све (српске) патриотске изјаве у филму, изговарају недвосмислено негативни ликови. То свој врхунац доживљава у лику квазикњижевника Љубића (алијас Драгош Калајић).

Марковић је ту помоћу новаца Србије и РС, још једном изрекао космичку глупост, по којој је тадашња српска политичко-интелектуална елита изазвала крвопролиће у бившој Југославији, умјесто што ево и данас инсистира на братствојединственим трицама и кучинама.

Да је таквих ликова као Љубић било, истина је. Да су гостовали по РС, такође је истина. Но, реченица коју изговара организатор турнеје у Београду: "Тамо нас чекају као спасиоце. Знате ви шта тамо значи када дође неко из Београда?" - такође је до патетичности дирљива истина. Лично сам у току рата присуствовао препуним дворанама, гдје су гостовали глумци из Србије, и то није било ни близу овом водвиљу који је начинио Марковић. То су били неки други људи, и уопште ме не чуди што не играју у овом, крајње срамотном целулоидном избљувку.

Лично знам да се глумица Љиљана Благојевић (Сјећаш ли се Доли Бел, Емир Кустурица) одрекла свог хонорара у Бијељини, а да јој нико није завртао руку.

Лично знам да се глумица Љиљана Благојевић (Сјећаш ли се Доли Бел, Емир Кустурица) одрекла свог хонорара у Бијељини, а да јој нико није завртао руку. Њену, и мисију многих славних глумаца из Србије, Горан Марковић је овим филмом обешчастио. И то за српске паре! Крајње сажаљиво покушавајући да се омасти на шинама сарајевске пропагандне приче о рату у Босни, које су већ одавно на валу политичких критерија одвезле композиције вриједних награда и будућих ангажмана од стране Запада.

Разлог због којег је овај пачворк шлагворта и пиротехничких смијурија угледао свјетло дана, можемо наћи само у већ задивљујуће глупавом непостојању српске културне политике. А разматрамо ли, основну филозофију овог уратка, а она је "клепи паре и бјежи", те знамо начин на који је настао, онда је једино Тика Станић (организатор гостовања у ратној зони) овдје одиграо своју животну улогу.

Но, он је иностраној публици познат колико и Бања Лука, топоним који ни једном није поменут у овом филму...

Дани(ј)ел Симић