Иза одредница које га дефинишу: спелеолог, ронилац, изумитељ; без сумње би могао стајати и придјев "одличан"

Код нас су политичари веће звијезде и од оних естрадних. Тако људе као што је Зоран Дујаковић ријетко запада да дођу на насловне стране, а не само да то заслужују, него су и много адекватнији узори. Како за нове нараштаје, тако и за заједницу уопште. Дујаковић је један од оних људи који у себи садржи велику енергију, али и вољу да је троши на више фронтова истовремено. Питамо га: колико је благослов, а колико проклетство, обједињавати више позива у себи?

Када неко прича о себи обично има тај проблем како да се дефинише. Свака особа у себи има више области које га могу одредити. Нормално, неке мање, неке више. Oбзиром да се бавим неким активностима које нису баш “стандардне” по неким увријеженим схватањима, онда имам случај да ме неко памти само као рониоца, неко само као спелеолога, а неко само ко иноватора. Некада сам радио као активно војно лице, још од "Титиног вакта", па ме доста људи памти само по томе.

Искрено, за себе волим мислити и рећи, да се првенствено видим као особа која се труди да буде хуманиста колико год то може бити тешко у ово доба. Волонтирам на неким пројектима рада са младим особама, добровољни сам давалац крви. У задње вријеме сам нашао своју “нову љубав”, а то је летење параглајдингом у једном од најбољих европских параглајдинг клубова, који је срећом из Бање Луке и зове се Еирдреналин клуб (Airdrenaline klub).

У контексту свега овога могу рећи да баш није “божији” дар када је неко надарен за неколико ствари. Напротив. Пуно је ту зла и непријатеља. “Стара школа” је велики проблем када је неко млад а успјешан. Неки од њих не знају још да је Тито умро. Треба им однијети новине.

Моја је једина срећа што у свему овоме имам максимално подршку породице, те што имам квалитетне пријатеље и мрљаве непријатеље. Ту је можда сва моја снага, нормално, ако је уопште има.

Морам нагласити да сам у свему овоме имао максималну сатисфаксију у виду домаћих и интернационалних признања. Орден Његоша 3. реда, плакета града Бања Лука, редовни сам члан САИН (Српска академија иновативних наука), члан сам МЕНСА-е. Многи не знају да се у тихе дане бавим нумизматиком, филателијом, скупљам старине, ордење и ознаке бивше ЈНА.

Шта је оно што вас највише дефинише од та три, тј. како би ви вољели да вас се потписује?

Тешко се одлучити. Једина сам особа са територије бивше СФРЈ која има две дипломе обједињене заједно. И инструктор роњења, и инструктор спелеологије. Такође радим и као инструктор висинских радова и техника спшавања. Летим параглајдингом. Има тога...

Док смо сви млади волимо да нас памте по томе колико смо “мангупи и јаки”. Када се остари, сви помало желе, без обзира на кризу средњих година, да их памте као паметне и успјешне. Можда сада у овој фази волим за себе да кажем да сам изумитељ. Мада је то све ствар момента и друштва.

Што се спелеологије тиче, предсједник сте клуба помало неозбиљног имена Гремлини, али које држи озбиљан свјетски рекорд. О чему се ту ради?

У спелеологију сам ушао релативно рано и са малим прекидима сам ту већ вишеод 20 година. Видио сам доста тога. На неке ствари сам поносан, неких ствари се стидим. Мислим првенствено на особе које се мувају око тих организација и на тај начин покушавају да промовишу стил живота, који је био уобичајен на Калифорнијским плажама шездесетих и седамдесетих година.

Био сам члан неколико клубова из окружења а од 2002. године сам суоснивач и вјечни (смијех) предсједник спелеолошког клуба Гремлини из Бање Луке. За оснивње новог клуба смо се одлучили јер смо видјели да је вријеме да Бањолучка спелеологија крене један корак даље. Тадашње стање је било стање СУБНОР, значи ништа не таласај, ништа не мијењај, и раније се тако радило итд.

На иницијативу два изврсна спелеолога (Кецман Бранко и Грбић Томица) покренули смо иницијативу И основали нови клуб. Након тога су нас избацили из претходног клуба уз образложење “да подривамо међуљудске односе својим активностима”.

Што се тиче имена Гремлини, ја сам у старту био против њега и хтио сам да се нови клуб зове, отприлике, "Интернационални Центар за истраживање карста", и бла, бла, бла. Међутим, демократским прегласавањем смо дошли до овог имена клуба. Што је више вријеме пролазило, видио сам да је то толико добро име, да ми је на крају било криво и искрено сам љубоморан зашто ја нисам предложио тај назив. Е, зашто Гремлини. То је била једна локална шала док смо сви ми били заједно у једном другом спелеолошком друштву.

Као И свагдје другдје увијек се нађе одређена група људи који слично мисли, воле да се друже и да раде заједно. Ми смо тако почели заједно да радимо на спелеолошким истраживањима и једном са нама је био један момак који се помало правио “паметан” и стално је нешто запиткивао. Те “Тко је направио пећину”, те “тко је обликовао накит” и слична “револуционарна и паметна” питања. С почетка је један наш колега, изнервиран, рекао “мали Гремлинчеки”. Након тога је то постала локална шала. И то је то. Остало је легенда.

Ми смо иначе у својој прошлости радили неке ствари које нису стандардне. Обзиром да су наши чланови  једини лиценцирани инструктори спелеологије (први смо послије овога рата полагали за лиценцу у Загребу код професора Гарашић Младена) у БиХ, повремено смо били ангажовани за потребе одређених државних институција, а на пословима високог ризика.

За потребе Државне комисије за тражење несталих РС (сада Оперативног тима за тражење несталих РС) смо радили ексхумације и вађење несталих из спелеолошких објеката. У 2005. години наш тим је био ангажован на ексхумацији Јаме Перна поред Босанске Крупе. Тај посао смо радили преко 50 радних дана. Из јаме смо извадили преко 200 бојних отрова, 100 НУС (неексплодираних убојних средстава) И 10 скелетних остатака људског поријекла. Дубина јаме је 135 метара. Тај обим радова на тој дубини нико прије нас није радио у свијету, и не постоје подаци. То је својеврстан свјетски рекорд који досада нико није превазишао.

Не могу рећи да нам тај посао (у нашим круговима)  није направио рејтинг. Такође смо радили вађење суицидних особа које су скакале у јаме. Најећа дубина са које смо вадили те несрећне особе је 43 метра.

Који је ваш проналазак, по вашем мишљењу, најзначајнији?

Сваки изумитељ, иноватор, на своје радове гледа као на своју дјецу. Мало ме је страх када ми неко дође и каже да има 60 или 150 патената. Као Тесла. Те особе избјегавам у широком кругу. Одмах знам колико вриједе и шта су.

Највећи непријатељи изумитељима су сами изумитељи. То је тако у цијелом свијету. Свако би волио да има некакав рад који би био друштвено општеприхваћен, да се о њима учи у школи итд. (плус једна мала Нобелова награда) да се на свим континентима запосле милионе људи и слично, али… обзиром да сваки иноватор (прије или касније) направи класичну грешку и почне да ради нешто “револуционарно” из енергетике или екологије, ријетки су ти радови који бљесну. Фин и позитиван примјер је породица Тешић из  Котор Вароши с вертикалном турбином, за коју су добили златну медаљу на најпрестижнијем сајму енергетике у Њујорку.

Имам неколико својих радова који су ми драги. Први рад који сам излагао је “мобилна скела”. Ријеч је о скели која се монтира на прозор као француз кључ, за 10 минута, а носи 500 килограма. Идеална за мајсторе, ватрогасце, полицију итд. Прво сам са њом почео радити на радилиштима, а онда сам почео излагати. Када сам на сајму иновација у Бањој Луци добио сребрну медаљу, био сам баш сретан и свима сам то показивао. Међутим, када сам са истим радом почео да излажем по свијету и почео да масовно добијам златне медаље, то ме мало збунило.

Мој наредни запаженији рад, и фаворит за ваше питање, је “универзални ортопедски ултралаки имобилизатор”. Ријеч је о новом начину и методи имобилизације прелома и повреда. Укратко, замјена за гипс. Са тим радом смо отишли најдаље. Првенствено говорим ми због тога што смо успјели око тог рада да направимо цијели тим, који ради на реализацији и довођењу истог на тржиште. Све су то дивни људи и квалитетни пријатељи.

Тај рад је на интернационалим сајмовима углавном добио гран прије и златне медаље. Тај рад ми је помогао да стекнем свјетску афирмацију као особа из БЛ, РС и БиХ. Кажу да је најтеже бити пророк у своме селу. Нажалост, то је истина. У Бањој Луци смо добили бронзу.

Поред ових радова имам још 7 патентних пријава у земљи и иностранству. Патент је велика разлика и о томе се има пуно рећи. Укупно имам  4 свјетска гран прија, 14 златних медаља, 11 сребрених медаља, 8 бронзаних медаља,  7 специјалних награда.

Имају ли иноватори у РС икакву перспективу да њихови изуми донесу напредак и практичну примјену, или се све своди на пријеме код званичника након освајања битних међународних награда?

Сваки изумитељски рад је добар на свој начин. Један нам показује шта није добро и на тај начин стичемо искуство у ком смјеру даље ићи или не ићи, а други имају практичну примјену. Страх ме је радова за које треба пуно новца да се докажу и радова који су “револуционарни”.

У РС тренутно има неколико озбиљних аутора који имају логичне - употребљиве радове. Нажалост, има и особа које продају маглу и штете осталим иноваторима. Ситуација у цијелом изумитељском свијету је таква као код нас и то не треба да нас плаши. Општи је синдром неприхватања “домаће “ памети. Такође морам нагласити да се ситуација дрстично мијења у користи нове памети и свјежих идеја. Већ нас подржавају одређене институције Владе РС (Министарство науке и технологије), Град Бања Лука и слично.

Ја као аутор имам максималну подршку кабинета предсједника РС, код кога увијек имам отворена врата за наше пројекте. Што је интереснтно, поприлилчно је био упознат са радом иноватора и од раније, а сада преко својих служби има увид у сва регионална и свјетска дешавања. До сада сам једини изумитељ који је добио значајно друштвено признање од предсједника РС – орден Његоша 3. реда. Обзиром да сам од најмлађег добитника био млађи отприлике најмање 15 година, био сам баш поносан на то.

Такође сам од Града Бања Лука добио Априлску награду, плакету града за “успјехе на пољу иновативнсти и испољене храбрости”. Бања Лука има добро и организовано удружење иноватора које, без претјеривања, окупља најбоље иноваторе у овом дијелу Европе. Само фонд освојених награда уназад три године то потврђује.

Шта би држава добила озбиљним подстицањем иноваторског рада и посебно примјене проналазака у свакодневном животу?

У свијету , без обзирана свјетску економску кризу; постоји један озбиљан проблем. А то је да постоје паре, али се не могу пласирати. Фали им идеја. Сваки рад који вриједи ће кад тад доћи на тржиште. Да ли регуларно, или у виду пиратерије, али ће доћи.

Свака држава би морала да буде заинтересована за нове идеје. Процјена је да на западу од 1000 радова само 3 (!?) дођу на тржиште. Али се за сваки рад издвоје средства да се докаже. Поента је у томе да нам у овом моменту неки рад може дјеловати нелогичам и слаб, а заправо је он “тај”. Сваки има шансу. И код нас држава улаже у изумитеље.

То је мало, али гледајући колико је било раније, помак постоји. Мислим да ће бити све боље и боље. Изумитељи виде велику шансу у “иновативном инкубатору” који се ради под покровитељством Министарства науке и технологије. То се ради заједно са Норвежанима и вријеме ће показати своје.

Иноватори, нажалост, не могу још да пласирају своје идеје на тржиште, јер је окружење такво. Једино ако неко дигне хипотеку (Звјездан Вишт из Добоја) па почне самостално пројекат, јер странци не купују патенте, и то је заблуда. Они их углавном краду. Велике су таксе за одржавање патента и они  само чекају да изађете из тих оквира и то је то. Сретни власници дијела тржишта су ту.

Шта су наши највећи промашаји, а шта су још увијек неискориштене шансе на овом подручју?

Улазимо у сферу неких других области. Сматрам да је један од озбиљних промашаја, немогућност компромиса одређених идеја и ставова. Свако вријеме носи своје. Што је некад било неморално сада је, можда, стандардно.

Што се тиче иноваторства, у сваком случају сматрам да се треба дати шанса новим идејама, уз каналисање тог процеса. Ту ће се појавити проблем: ко, како, гдје. Да ли владин или невладин сектор, институти или неко други. Хиљаду је ту проблема. То ће на крају морати законом да се ријеши.

Сматрам такође да  у тим фазама одлучивања треба избјећи "стару гарду". Њихов проблем је првенствено тај што су на крају животног пута и имају реално друге потребе. Некакав свој резон по којем "воле да се питају". Свки удар на њихова размишљања, подводе под напад на основне идеје. А познато ли је то све кроз историју...

Ронилаца се обично код нас сјете, када се претпостави да се неко утопио. Који је њихов "мирнодопски" значај, те имају ли они икакву битнију економску примјену?

"Један више у спортској дворани, базену, игралишту или учионици-  један мање на улици". Свако организовано, легално дружење, позитивно је за друштво. Са младима треба радити максимално. Волим да кажем "јадна му мајка ко се сада мора кућити". Како и одакле? Стандарди су скроз помјерени. Свако види одређене пропусте у окружењу, дисхармонију. Ако у одређене спортске клубове дође новац, онда је то и крај тих клубова. Постају “професионали” и ту више нема задовољства.

За сада нема неке економске исплативости роњења код нас. На срећу, увијек постоје неки послови који се могу одрадити са стране, и тако зарадити мало. Ја сам у роњењу од 1989. године. Био сам “сретник” да сам два пута полагао за прву звјездицу, што је најнижа категорија у роњењу. Прва диплома ми је остала у рату у Мостару. Нисам хтио да полажем са два свједока и да радим сам себи диплому у фото шопу. На крају сам успио да положим за инструктора са двије звјездице.

Лијеп је то спорт и члан сам неколико ронилачких клубова у окружењу. У том спорту сам упознао многе предивне људе. Најинтересантнији посао ми је био када сам са фирмом Калипсо Ронинг из Градишке радио на сјечењу и вађењу бродова из ријеке Саве, за Рафинерију нафте у Броду. Бродове смо сјеклу у води и поред тога што је било изузетно ризично. Било је опасно по живот, али и изузетно интересантно, корисно искуство.

Бивши сте подофицир ЈНА и ВРС, да ли је ваша одлука да се деактивирате, коментар на друштвенополитичку климу и рађање ОС БиХ? Ја сам из уноформе отишао по сили закона. Као инвалид. Без стана, без ичега. Само моја упорност и интелигенција. Односно срећа, које је било напретек.

Имао сам одређене проблеме и поврјеђивање током рата. Рат ме је затекао у Мостару и даље ме носио по цијелој РС. Обзиром да сам био везиста, могу рећи да сам у том дијелу био привилегован, те да сам и у тој ситуацији могао да покажем своју стручност. Такође сам цијело вријеме радио и на обуци младих кадрова, и тај дио ми је у изузетно лијепој успомени.

Видио сам масовну неправду и некоректност људи, који то нису смјели себи да дозволе. Тај дио ме је баш заболио. У рат сам ушао са истим чином са којим са из њега и изашао. Видио сам како се људи драстично мијењају И постају силеџије. Не само оне физичке него и оне моралне, и интелектуалне. Истина је да су многи, на свим странама, заплакали када је рат био готов. Све сами "бизмисмени". Мало су их бунили пејџери који су се појавили негдје у то доба. Мала па велика слова.

Дошли смо у ситуацију да се цивили баве ратом, а да војници отварају изложбе. Фуј доба.

Питао: Дани(ј)ел Симић