„Народна скупштина разумије“ да примјена пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру у случају  „Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине“ не доводи у питање  „уставноправни поредак установљен Дејтонским споразумом“ – наведено је то, између осталог, у закључцима које је Парламент Републике Српске усвојио на прошлој сједници.

пише: Андреа Матић

С великом тугом и забринутошћу, без академског знања и звања из области међународног права и с тек добром вољом да не лупам, морам да констатујем да Народна скупштина - не разумије. Или јој (и не само њој) нико није илустровао слику до краја, да не будем безобразна до те мјере и подсјетим на тужну и забрињавајућу чињеницу да одређен (повелик, ако мене питате) број посланика не чита (ништа осим скупштинских материјала – или ни то).

Суд у Стразбуру пресудио је Босни и Херцеговини због дискриминације небошњака, несрба и нехрвата у односу на Бошњаке, Србе и Хрвате – не зато што БиХ није дала Дерви Сејдићу и Јакубу Финцију да буду члан Предсједништва, односно делегат у Дому народа БиХ. Члан 1. Протокола 12 Европске конвенције за заштиту људских права и темељних слобода (који је у овом случају прекршен) не може бити јаснији:  „Уживање било којег права које произилази из закона мора бити обезбијеђено без дискриминације по било којој основи као што су пол, раса, боја коже, језик, вјерско, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, повезаност с било којом националном мањином, власништвом, рођењем или било којим другим статусом.“ Уживање било којег права! – не само права на 1/3 у Предсједништву или једну од 15 фотеља у Дому народа.

Истина - пресуда у предмету  „Сејдић и Финци против БиХ“ формално - правно налаже искључиво промјену начина избора члана Предсједништва и делегата у Дому народа. Међутим, ако суд пресуди за крађу косилице у хипермаркету под пријетњом ватреним оружјем, то не значи да је крађа жвакаћих гума у продавници под пријетњом пиштољем на воду легална. Сејдић и Финци (и сви други остали) сутра могу да се пријаве за директоре агенција, јавних предузећа, да их исфрустрира што не могу обојица бити министри у исто вријеме... Овдје се не ради само о дијелу Устава Босне и Херцеговине који регулише начин избора на мјесто члана Предсједништва и делегата у Дому народа. Овдје се ради о темељима државе Босне и Херцеговине, о појму и начелу конститутивности (поменутом у преамбули Устаца БиХ) према којем три етничке групе (народа) имају приоритет (сваке врсте) над, како се то само у Босни може звати - осталим.

Такође, Устав Републике Српске ускраћује права на скоро једнак начин јер за предсједника и потпредсједнике Републике Српске могу бити изабрани само они који се изјасне као Срби, Хрвати или Бошњаци. Ако је посланицима у Народној скупштини (у најсвјежијем примјеру) потребно да се Европски суд за људска права бави нечим да би могли да прихвате ту реалност, ни то није спорно. Пред Судом у Стразбуру се већ дуже вријеме налази предмет који аналогно случају  „Сејдић и Финци“ доводи у питање Устав Републике Српске. Наиме, један остали држављанин Републике Српске уложио је апелацију због немогућности кандидовања на позицију предсједника Републике Српске. За разлику од јавности, власт (или бар ужи дио) у Српској је о томе и те како обавијештена. Међутим, поново – нема разумијевања проблема. Међу идејама власти (и опозиције) да отклони одредбу Устава која крши људска права је и та да се уведе још један потпредсједник (још један кабинет и све што уз то иде) како се не би десила ситуација у којој би неки остали истиснуо неког од конститутивних народа (!).

Оним (прије свих, српским) параноицима и, морам да оцијеним – лошим и бескорисним националистима који су се наоштрили на сам помен проблематичне конститутивности, не могу а да не посавјетујем да упознају  „непријатеља“ (мз) , за почетак - да упознају међународно право. Једнако важи и за оне којим је трагање за завјеравама међународне заједнице политички хоби или, још опасније, политичко опредјељење. Поразно је што немају капацитет да схвате да је пресуда у Стразбуру више удар на Босну и Херцеговину него завјера против Дејтона или Републике Српске. У Стразбуру је први пут званично поручено БиХ да су начела на којим почива ненормална (мање важно) и упитна из перспективе заштите људских права (врло важно).

Пресуда  „Сејдић и Финци против БиХ“ суштински се не може примијенити само промјенама у начину избора делегата у Дому народа или чланова Предсједништва, али ни тумбањем Устава до непрепознатљивости у којем би већински народ на простору цијеле БиХ био доминантан у односу на све остале. Тако пресуда Суда у Стразбуру управо доводи у питање уставноправни поредак Босне и Херцеговине установљен Дејтонским споразумом, јер Босна и Херцеговина крши људска права концептом конститутивности народа.

А без конститутивности народа БиХ није држава без Републике Српске или Федерације и не – није ни грађанска БиХ. Без конститутивности народа, нема Босне и Херцеговине дефинисане у Дејтону, колико год то неког бољело или радовало.