To jutro se Milan Ljepojević probudio sav nikakav, kao da ga je Visoki predstavnik Šmit pregazio ili barem ambasador SAD-a Marfi. Imao je namjeru da ustane i ode na posao, ali temperatura od 37,8 bi oborila u krevet Milorada Dodika, a kamoli njega, običnog njegovog hroničara. Malaksao i nemoćan vratio se u krevet, uzeo je 50. broj časopisa „Argumenti“ i pokušao da čita tekst profesora Branimira Kuljanina „Atlantistički neoliberalni, korporativni imperijalizam i evroazijska budućnost svijeta“, ali nakon nekoliko stranica glava mu je klonula i on je utonuo u san ili se tako činilo nekome ko gleda sa strane.

Da li je za to kriva temperatura ili članak profesora Kuljanina, u glavi Ljepojevića se pokrenuo ringišpil događaja i likova. Dok je letio kao dvoglavi orao, Ljepojević je ispod sebe vidio Sjedinjene Američke Države kako gore u građanskom ratu, Njemačku koja se raspada u recesiji, Veliku Britaniju u rukama Iluminata, Kinu kojom vladaju trijade, Rusiju kako „gazi“ Rumuniju, ali dok je letio iznad Grčke, vidio je njemu nepoznatu osobu, sijede kose, zamotanu u bijeli čaršaf.

Nije mogao to da ignoriše i natjerao je dvoglavog orla  u sebi da sleti kraj starca i tada nastade drama.

„Ko si ti starče“, upita Ljepojević?

„Aristotel“, odgovori starac.

„Onaj Aristotel“, radoznalo nastavi Ljepojević?

„Da, taj. Jel` ti znaš još nekog Aristotela“, upita uvređeno starac?

„O čemu sada filozofiraš filozofe“, reče Ljepojević, ponosan na svoju igru riječima.

„Razmišljam o epistemologiji“, istovremeno ponosno i pomalo rasijano odgovori Aristotel.

„Šta ti je to“, boljažljivo upita Ljepojević?

„Šta je to valjanosti naučnog saznanja“,  odgovori Aristotel.

„Iiiiiiiii“, zausti Ljepojević?

„Pa shvatio sam da nauke nema bez opštosti, što je znanje opštijeg karaktera to je vrijednije, reče Aristotel i onda doda. Nauka mora biti i objektivna, sistematična, precizna, pouzdana i na kraju provjerljiva i odbacljiva.“

„A gdje tu politika“, upita već pomalo iznervirani Ljepojević?

Politika nema šta da traži u nauci, ona se veže za državu, demokratiju i društvo, začuđeno mu odgovori Aristotel.

Vidno iznerviran i vičući on reče ali „Bez političke podrške, od nauke nema ništa.“

„Kako to mislite“, upita zbunjeni Aristotel?

Pa fino, reče Ljepojević, „ako nemate podršku od vlasti, vi ne možete da radite bilo šta, a kamoli da se bavite naukom. Nemate novac, nemate titule, nemate zgrade, učionice, laboratorije, nemate opremu, nemate časopis da objavljujete radove, nemate ništa.“

„Ali imate razum, činjenice, metod, to je dovoljno da dođete do istine“, viknu Aristotel.

Ljepojević je likovao, gledajući iznerviranog Aristotela i mirnim glasom reče. „Razum je precjenjen, činjenice smo već sjebali postistinom, a metod je relativna stvar. Dragi moj Aristotele, mislim da vas je vrijeme pregazilo.“

„To što vi govorite nema veza sa logikom“, reče Aristotel.

„Kakva logika, starče, to je nebitno kod nas u Republici Srpskoj, to ne važi“, odgovori Ljepojević.

„A gdje vam je ta Republike Srpska“, zbunjeno upita Aristotel

„Na Balkanu“, reče Ljepojević, pazeći da mu se slučajno ne omakne Bosna i Hercegovina.

„Pa vi ste varvari“, prosikta Aristotel.

„Možda smo i to, ali mi smo Srbi i mi smo konstitutivni“, samouvjereno  odgovori Milan.

„Šta vam je to konstitutivno“, izleti novo pitanje iz iznerviranog Aristotela?

„To ti je, filozofe, ko atom, od toga je sve izgrađeno kod nas“, trijumfalno i teatralno odgovori Ljepojević

Ali.....

U tom trenutku Ljepojević se probudio i osmijeh mu se „razvukao preko cijelog lica“ znao je šta da kaže na promociji „Argumenata“ i znao je da će se to svidjeti šefu.

Nedostajao mu je Aristotel, sve drugo je imao.

Preuzeto sa blogger.ba