Nikola Pejaković je državljanin Srbije. Nikola Pejaković radi u Srbiji. Nikoli Pejakoviću se sviđa kako Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka vladaju Srbijom. Zbog toga Nikola Pejaković ima pravo da javno podrži Srpsku naprednu stranku pred decembarske izbore u Srbiji. Nikola Pejaković je jedan od hiljadu ljudi koji su javno podržali ovu partiju i ovog političara pred izbore.

Ipak, malo ko spominje ostale potpisnike podrške Vučiću, na primjer košarkaša Nikolu Jokića, tenisera Janka Tipsarevića, režisera Juga Radivojevića, glumca Rastka Jankovića, pisca Vladimira Pištala.

Iz nekog razloga svi su se, barem u Bosni i Hercegovini, okomili na Pejakovića.

Nikola Pejaković ne krije da je Srbin i pravoslavni vjernik, naprotiv on se time ponosi i javno o tome govori. Onomad je napisao da ne podržava mješovite brakove, nazvavši ih mješanim mesom. Ove godine odlikovan je 9. januara od strane Milorada Dodika Ordenom časti sa zlatnim zracima. Ne dobija to svako u Republici Srpskoj. Ne voli jugoslovenski socijalizam i smatra da se fašizam zapatio u libralnoj Americi i još liberalnijoj Kanadi. Smatra da je povratak korjenima, a to znači srpskom nacionalizmu tj. patriotizmu i pravoslavlju, jedini način da se Srbi kao narod spase. Kad god može citira Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića.

On je običan srpski konzervativac i nacionalista.

Kada sve ovo znamo i mene zaista čudi što je podržao Aleksandra Vučića, pored još desnijih partija u odnosu na Srpsku naprednu stranku, na primjer Zavjetnike, DSS, Dveri ili Mišu Vacića?

Čovjek je potpuno dosljedan sa stavovima koje javno iznosi i u šta vjeruje.

Istina, njegovi stavovi se ne poklapaju sa filmovima koje snima ili muziku koju svira, ili mi liberali to ne želimo da vidimo. Teško je zamisliti da neki pravoslavni vjernik glumi u komedijama kao što su „Mi nismo anđeli 2 i 3“ ili antiratnom filmu „Lepa sela, lepo gore“, a još teže prihvatiti da može napisati onako dobar scenario za seriju „Vratiće se rode“.

On je omiljeni nacionalista srpskih liberala i ljevičara, a ja sam, priznajem, ovoga ljeta uživao na njegovom koncertu u Banjaluci s blagopočivšim Grobovlasnicima.

Teško je nama običnim liberalima da shvatimo da jedan konzervativac može da praši odličan gitarski rok, zaraznih rifova i još boljih tekstova.

Eto može i krajnje je vrijeme da napravimo razliku između glume i stvarnog života.

Da li znate ko je Tony Parsons?

Toni Parsons je sedamdesetih godina prošlog vijeka bio engleski muzički novinar koji je pratio nastajanje panka i novog talasa. Tokom sedamdesetih bio je muzički kritičar u NME, jednom od najuticajnijih muzičkih listova u Britaniji. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads i Ramones načinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske. Parsons je dobijao nagrade za svoj novinarski rad u listovima GQ i Elle tokom osamdesetih. Devedesetih je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u emisiji BBC-ja Late Review. Danas je visoko tiražni književnik.

Kao što vidite teško je naći urbanijeg lika u Engleskoj od gospodina Personsa, ali taj isti gospodin je glasao za Brexit, što je za mene gore od podrške Vučiću.

Ljudi se mijenjaju i to je normalno, pogotovo sa porastom godina ili prihoda.

Ono što me mnogo više intrigira kod Nikole Pejakovića, nije njegova podrška Vučiću, već nešto drugo.

Interesuje me kako u glavi miri svoje pravoslavlje i reklamiranje kladionica?

Klađenje je vrsta kocke i nema te religije koja opravdava takav čin, vjerujem da Bog ima još manje razumijevanja za one koji propagiraju kockanje i to za pare.

A opet čudni su putevi gospodnji, sjetimo se da je Magdalena bila grešnica.

P.S. Nije Nikola Pejaković nešto posebno u svom konzervativizmu, sjetite se ko je onomad podržao Donalda Trampa sve urbana ekipa Kanje Vest, Džon Vojt, Stiven Boldvin, Klint Istvud…

Preuzeto sa blogger.ba