Srđan Puhalo
Srđan Puhalo je rođen 1972. godine u Foči, jer u Kalinoviku nije bilo porodilišta.Odrastao je u Kalinoviku uz pomoć roditelja, mnogobrojne familije i "Politikinog zabavnika". Čuvajući krave kod babe Radojke shvatio je da je život veoma težak, pogotovo u Kalinoviku. Do četrnaeste godine bio je učesnik dvije omladinske radne akcije, posjetio koncentracione logore Jasenovac i redovno se takmičio u "Titovim stazama revolucije", što je ostavilo neizmjerni trag na njegovoj krhkoj ličnosti. Srednju školu završio je u Sarajevu, a psihologiju je diplomirao u Beogradu. Iluzije je izgubio prilično rano, a nevinost dosta kasno. Preživio je dva rata, kao i veliku inflaciju u Srbiji, a onda je došao da živi u Banjaluku. Magistrirao je psihologiju u Banjaluci, a doktorirao u Sarajevu. Dobar je otac dvoje djece, a loš muž jedne žene. Nije nosilac nijednog ordena, ali zato ga krase mnogi epiteti kao što su soroševac, nevladinac, strani plaćenik, antisrbin, autošovinista, Bakirov Srbin. Mašta da postane profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ima mnogo problema sa pravopisom, stranim jezicima, potencijom i holesterolom.Srđan Puhalo
Šta smo naučili od Teatar festa?
Prije svega smo naučili da banjalučki glumci gledaju samo svoju guzicu.
Ne postoji događaj u poslednjih 10, a možda i 15 godina, koji je izazvao bilo kakvu reakciju domaćih glumaca, a nije da ih nije bilo. Ćutali su kada je „osvajan“ Picin park. Gledali su svoja posla kada je Milan Vukelić dignut u vazduh. Pravili su se mrtvi kada su zabranjivani za prikazivanje filmovi Jasmile Žbanić. Ćutali su kada su bili protesti zbog smrti Davida Dragičevića. Ni riječ nisu rekli kada su zabranjivane izložbe u Banjaluci. Ćutali su povodom najave da će kleveta i uvreda postati krivično djelo i kada su nedavno tukli LGBT aktiviste i zabranjivali njihove manifestacije. Ćutali su i kada je vlast Republike Srpske druge nazivala plaćenicima, izdajnicima i stranim agentima i kada su drugima prijetili preko društvenih mreža zbog javno iznesenog mišljenja.
Razlog je vrlo jasan, nisu željeli svoju uzvišenu umjetnost da prljaju dnevnom politikom.
Kada je RTRS došao po njih tj. po direktoricu odmah su sazvali konferenciju za medije, gdje su se pravdali i dokazivali da su patriote koliko i Dodik.
Zato groteskno zvuči izjava glumca Borisa Šavije „Mi moramo da budemo neka vrsta korektiva ovog društva, u službi naše publike. Mi smo isključivo odgovorni narodu zbog koje se ovo pozorište zove Narodno pozorište Republike Srpske“, a onda je dodao „Da niko nije izdajica ili rušilac. Na čast neka služi ljudima koji nas zovu izdajnicima i plaćenicima. Glumci su nezadovoljni što su mnogi mediji skretali priču sa festivala.”
Takođe smo saznali da boračka udruženja i udruženja žrtava “odbrambeno- otadžbinskog rata” imaju ekskluzivno pravo da uređuju sve aspekte života u Republici Srpskoj, od sporta, preko politike, školstva, zdravstva, do umjetnosti. Oni su ti koji određuju šta je patriotski, a šta nije, šta je dobro, a šta zlo. I ne samo to, nego da nam kažu koje to podoban, a ko nije za određenu poziciju u javnoj ustanovi.
Čak bi da uređuju i pozorišni repertoar, kao što rekoše "Ako danas pređemo preko svega, sutra možemo očekivati da nam se u srcu Banjaluke igraju predstave sa ratnom tematikom drugih naroda.
I sve to skoro trideset godina nakon rata.
Saznali smo i da je vrhunac patriotizma metnuti zastavu na zgradu i ona će sakriti sve probleme sa kojima Republika Srpska živi. Pod tu zastavu gurnućemo svu korupciju, nepotizam, partokratiju, siromaštvo, bezperspektivnost, ratne zločine, i još mnogo toga.
Valjda je to patriotizam?
Saznaćemo da je Sarajevski ratni teatar (SARTR) i njegovi glumci krivi što se u Sarajevu ne može postaviti spomen-ploču za stradale Srbe u tom gradu, a da im ni jednog trenutka ne padne na pamet da to pitaju SNSD koji je toliko godina u koaliciji za SDA na državnom nivou.
Saznali smo da trenutno u SNSD-u traje “rat” između klanova za određene pozicije dok Milorad Dodik trenutno brani srpsku zemlju, floru i faunu, Aleksandra Vučića i Rusiju.
Svašta smo mogli saznati od ovogodišnjeg Teatar festa.
Što bi se nekada davno kazalo “Što ja volim pozorište, ali ne u svojoj kući.”
Preuzeto sa: blogger.ba
