Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (18.04.2020)

Dragi dnevniče,

Moram ti opisati ovaj nevjerovatni dan. Počeo je sasvim obično, probudila sam se u 9h i razmišljala o novom pravilniku za ocjenjivanje koje je Ministarstvo porosvjete propisalo da bi završili ovu školsku godinu. Ako sam dobro shvatila u tu ocjenu će ući ocjena sa polugodišta, ocjene koje smo dobili u drugom polugodištu i rad naših roditelja kod kuće. Brinem se malo za fiziku i fizičko, jer mi se čini da tata nije baš dobro savladao onaj Arhimedov zakon i malo se udebljao od ove samoizolacije.  

Onda smo sjeli da doručkujemo viršle i pavlaku, uz jogut, kada se desila prva katastrofa.

Tata je uzimao pavlaku kašikom, onda je kašiku polizao i ponovo je vratio u posudu.

Brat je rekao da više neće jesti tu pavlaku, jer mu se gadi.

Tata mu je kazao da ne zajebava, jer mi smo porodica, dijelimo iste gene i da je to dobro za imunitet.

Mama je reka da mu neće ništa biti i da joj ne pada na pamet da stavlja novu kašiku jer ona pere sudove.

Ja sam se potom ubacila u razgovor rekavši da je ovo svjetovni doručak, a ne pričešće u crkvi i da nije uredu da svi koriste istu kašiku.

Mama je kazala, opa evo nam u porodici još jednog ateiste.

Ja sam rekla da nisam ateista, već ateistkinja i to što je vanredno stanje ne daje joj za pravo da ne koristi rodno senzitivan jezik.

Otac se prekrstio od sreće.

Onda je brat upitao šta je to ateista?

Mama je rekla da su to oni koji misle da Bog ne postoji.

Kako ne postoji, rekao je brat, kad postoje Deda Mraz i Zubić Vila, koji meni donose poklone. Zašto ne bi postojao i Bog?

Tata je rekao bratu da prestane sa pričom i pojede sve što je na tanjiru ili će vidjeti svoga Boga. Tako se završila ova teološka rasprava.

Onda je za mene i barata počela škola. Tatu je izveo pas u šetnju, a majka je kukala da od kada je nestalo kiselog kupusa, više ne zna šta da kuva.

Brat je oborio novi rekord u izradi zadaće. Počeo je u 10 i 30h, a završio u 17h, sa pauzom od 30 minuta za ručak. Ja sam se povukla u svoju sobu, jer sve manje podnosim roditelje.

Kada je brat završio zadaću pitao je oca jel mogu ići na igrališe da igraju fudbal.

Naravno da ne možemo, rekao je otac, jer moramo poštovati odluku Republičkog ili gradskog štaba za vanredne situacije o zabrani okupljanja i ostalim zabranama.

Onda sam ja rekla, kakva je to zabrana kada ne važi za sve?

Kako ne važi za sve, pitao me začuđeno otac?

Pa recimo hramovi su nam puni vjernog naroda i ne samo puni i zabole ih dupe za zabrane. Jesi gledao prenos liturgije na RTRS-u iz Istočnog Sarajeva?

To je nešto drugo, rekao je tata. Popovi i vjernici nisu obični ljudi i zato ih i vlast tretira drugačije od nas.  Oni mogu da se tako ponašaju jer njih čuva Bog.

Mama je rekla Bogu hvala da su hramovi puni, a vas dvoje komunjara mogli bi pokazati malo više poštovanja prema vjernicima. Oni se mole za zdravlje svih nas, za Republiku Srpsku i na taj način jačaju naš kolektivni identitet i imunitet.

Znači naši pastiri rade na imunitetu stada, ja sam kazala.

Mama me presjekla pogledom, kao Luk Skajvoker svojim laserskim mačem, i rekla da se prestanem sprdati sa našom svetom crkvom i vjerom, jer bi mogla u znak protesta prestati da kuva, a to znači početak neplanskog posta za nas ljevičare. A onda je dodala, dedera moji ljudskopravaši da vas pitam šta kaže član 9. u toj konvenciji?

Tata je gledao mamu kao što premijer Višković gleda Dodika, a ja sam pokušala da se sjetim te lekcije iz demokratije.

Mama je nastavila, piše da svako ima pravo na slobodu misli, savjesti i vjeru, kao i njeno manifestovanje.

Brat je dodao,  to piše i u članu 28. Ustava Republike Srpske.

Mama je rekla, to Srbine.

Onda je brat radosno kazao, onda možemo da igramo fudbal.

Tata je rekao, konju jedan jesam li ti kazao da je to zabranjeno.

Na bratovom licu se pojavio osmjeh predsjednice Republike Srpske, ali mi ne idemo na igralište da igramo fudbal.

Nego gdje ideš, majke ti, pitala sam ga.

Pa idemo u hram sporta.

Tata je rekao, ako je hram onda za nas zakoni svjetovne vlasti ne važe. Oblači patike.

Majka se prekrstila, dok joj je niz obraz klizila suza radosnica.

Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (18.04.2020)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal