Ако је неко на основу наслова очекивао да ћу се у овом обраћању народним масама у издисају бавити Крушиком и сличним српским шљивицима, грдно се вара. АВ је јасно рекао да му је Небојша рекао како је њему његов тата рекао и шта ту има више да се распреда. Уосталом ту никаквог расипања није било, јер знамо да чак и у пјесми једино „Оберст као луд олово расипа“. И Вулин подсјети да се ниједан метков из Србије не може извести, а да он о томе не буде обавијештен, односно да он о томе претходно не обавијести Врховног команданта, дакле, уопште ми и није јасно зашто се АВ распиткивао код Небојше кад је он о свему унапријед обавијестио малог АВ.

Ergo, док смо у сфери стабилизације да похвалимо Владу РС на њеној донацији сиротим локалним заједницама на подручју Бољег Ентитета (у наставку текста БЕ). Увидјевши позитивна кретања властитих економских параметара Влада је одлучила да 19 најсиротијих општина у РС награди, илити помогне са 1000 КМ, тј. са миљом марака по глави општине. Злонајмерници и остала новинарскополитичка јалаша су у овом гесту видјели својеврсно волшебничко изругивање, не водећи рачуна о традиционалним вриједностима нашег народа код којег је увријежено мишљење да је сиротиња, прије свега, позната по способности да од једног динара увијек направи два. Пренесено на именовани случај Влада је номинално донирала 19000 КМ, свјесна да у рукама сиротиње та средства вриједе минимум 38000 КМ или барем 19429.091485 евра, по данашњем курсу Народне банке БиХ. Не мора се бити доктор наука па да схватите да је народни геније био у праву кад је рекао: „У гладним је очима сваки комад мали“.

Апропо гладних очију, некима баш ништа није по вољи. Годину дана нас препадају како је све пропало кад пропало је све и да ако се не формира тај СМ, оде маст у пропаст, да просте браћа Мухамедовци. И напокон се државни Кербер који чува народе БиХ да не побјегну из пакла договори, а они захалакаше – „Издаја, издаја!“. Дојучерашњи домаћи плаћеници страних непријатеља постадоше страни непријатељи домаћих издајника. За све је крив тај ђавољи МАП илити ANP. Какогод, илити Whatever, у овој се скраћеници крије  годишњи план, па се ја с правом питам, ако је у питању овогодишњи план шта је са прошлогодишњим, или са оним из 2015, свјестан да нас НАТО неће примити таман да их Весели најљепше замоли.

Коме, забога, треба држава у којој значајан дио њене веће половине као Дан државности цијеле државе прославља засједање на чијем је крају његов предсједавајући узвикнуо: „Živjela slobodna i federativna Bosna i Hercegovina u slobodnoj demokratskoj federativnoj Jugoslaviji!“. На страну што је био љекар, још Србин из Семберије, и на страну што је записник водио српски писац Скендер Куленовић, некако не иде, јер онај ко прославља 25. новембар као Дан државности не може баштинити Кулин бана, па чак ни посљедњег босанског краља, чији је отац женидбом за Катарину Косачу, кћерку Херцега од Светога Саве, свога сина уистину начинио првим босанскохерцеговачким владарем. ЗАВНОБИХ је, наиме, представљао врховно представничко, законодавно и извршно тијело Народноослободилачког покрета у Босни и Херцеговини. Како су у исто вријеме на овој територији постојала најмање још два покрета која су себе и своје војне формације сматрала легитимним јединицама неке државе, НДХ или Краљевине Југославије, не постоји прерогатив да се одлуке ЗАВНОБИХ-а, међу којима и не постоји нити једна легална, сматрају државотворним ни по ком основу. Замислите да данас 273 делегата скупљена с коца и конопца, од којих 173 имају право гласа, усвоје резолуцију према којој „ubuduće SR BiH i njene narode, i u zemlji i inostranstvu, mogu zastupati i predstavljati samo ZAVNOBiH i AVNOJ.“ Па то нема ни у Венецуели, нити у Боливији, гдје се жена сама прогласила предсједницом и заказала нове демократске изборе на којима је основни залог демократије забрана кандидатуре легално изабраном предјседнику.

Исти тај ЗАВНОБИХ на свом другом редовном тродневном засједању у Санском Мосту љета 1944. доноси Декларацију у којој стоји:

„U plamenu pravednog oslobodilačkog rata iskiva se bratstvo Srba, Muslimana i Hrvata, i time se udara siguran temelj slobodne i zbratimljene BiH, ravnopravne federalne jedinice u Demokratskoj federativnoj Jugoslaviji. Prvi put u istoriji Srbi, Muslimani i Hrvati Bosne i Hercegovine, ujedinjeni u Narodnooslobodilačkom pokretu, stupili su na isti put, počeli da izgrađuju svoj zajednički dom, u čije su temelje uzidane kosti njihovih najboljih sinova. Prvi put u istoriji oni su postali kovači svoje sudbine, čvrsto riješeni da jednom zauvijek sahrane vjekovnu mračnu i tešku prošlost i da izgrade državnu zajednicu u kojoj će živjeti u ravnopravnosti, slobodi, miru i blagostanju.“

Јасно је да су делегати ЗАВНОБИХ-а на истој линији коју су у новије вријеме његовали само Срби потврдивши то плебисцитом из новембра 1991. године. С друге стране, два пута се акцентује да ова творевина нема намјеру да баштини било какве историјске ентитете са ових простора из давнашње или непосредне прошлости, што је и тачно јер се по први пут под тим именом и појављује на политичкој мапи свијета, али искључиво као федерална јединица, у том тренутку непостојеће, ДФЈ. Уосталом, колико је реалистично функционисало то тијело потврђује чињеница да је у „Počasno pretsjedništvo“ своје конституирајуће скупштине „uz buran aplauz“ изабрало:

„Pretsjednika Sovjeta narodnih komesara, maršala Sovjetskog Saveza, Staljina; pretsjednika britanske vlade, Vinstona Čerčila, pretsjednika Sjedinjenih Američkih Država, Franklina Ruzvelta Vrhovnog komandanta NOV i POJ, Tita“.

Да није све било бајковито и крајње апстрактно показује исцрпан Роћков реферат „Spoljna i unutrašnja situacija“ у којем наилазимо и на овакве оцјене: „Međutim, to prilaženje bosanskih Muslimana i Hrvata, na pozicije aktivne borbe protiv fašističkog okupatora razvija se, s obzirom na burni  razvitak situacije u svijetu i kod nas, sporo“. У новембру 1943, неколико дана прије конференције на Јалти гдје она тројка из „Почасног претсједништва“, крчми замишљену поратну Европу, у моменту када и сам Родољуб констатује: „Danas je i političkoj djeci jasno da je fašizam izgubio  rat“, Муслимани и Хрвати се још колебају. Уосталом прва хрватска једница у саставу КНОЈ у БиХ, Осамнаеста хрватска источнобосанска бригада, формирана је у Хусину 10. листопада 1943. године, од рудара из околних села, демобилисаних домобрана, и покојег присилно мобилисаног тузланског Хрвата који су ратовали „pod hrvatskom zastavom, jer hoće da sa nje operu mrlje kojom su pokušali da je ublate ustaški krvoloci“.

Овлашним прегледом имена делегата ЗАВНОБИХ-а или на њему изабраних Вијећника за Друго засиједање АВНОЈ-а, јасно је да су Срби чинили најмање његову двотрећинску већину, што јасно показује ко су у БиХ били антифашисти, па се полугласно питам зашто 25. новембар славе они који су апсолутно мањински учествовали у формирању и раду ЗАВНОБИХ-а, а не Срби, који су у далеко највећем броју учествовали у КНОЈ-у и свим политичким покретима проистеклим из тог покрета, односно, зашто се у Републици Српској не прославља овај значајан датум у духу свијетлих и слободарских традиција српског народа на овим просторима у које напосе спада и антифашизам? Зашто и у име чега се одричемо сопствене прошлости, дозвољавајући да ју преотму они који у њој нису ни хтјели учествовати, али ју данас штедро присвајају?

Ако желимо да наша Државичица остане БЕ морамо прво почети да поштујемо себе, да не будемо самозадовољни што смо љепши, што имамо клуб у АБА лиги, што је највиши врх Бихе на нашој страни тарабе, што имамо више неправедно осуђених ратних злочинаца, што је небо над нашим главама плавље, а облаци бјељи и што у институцијама нашег система нема 74 упосленика са фалсификованим дипломама. Морамо сами себи погледати у очи и престати тог себе да лажемо, иначе смо, као што рече пјесник, заиста узалуд расипали метке, ријечи, погледе, сузе, све осим дјеце коју расусмо по бијелом свијету, јер нисмо ни ми више мали, нити смо сви мали.

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (25.11.2019.)