Liberalizam se, prije svega, bavi slobodom pojedinca, odnosno svim onim aspektima koji su sastavni dijelovi iste. Zbog tog svog fokusa na čovjeka, individuu, njemu se od strane ideoloških protivnika fakturišu redovno različiti grijesi. Od toga da je liberalizam oruđe u rukama ultrabogatih, preko toga da vodi u bolesni egocentrizam, do toga da ignoriše neka druga svojstva čovjeka, kao što su religioznost, nacionalna pripadnost i svi ostali fenomeni koji insistiraju na određenoj povezanosti s drugim ljudima.

Naravno, to nije tako. Liberalizam je nepotrebno učinjen kontroverznim. On je u svojoj suštini veoma jasan i jednostavan: svako je slobodan da radi sve što želi i niko nema pravo ništa da mu nameće. Jedino što ograničava slobodu pojedinca jeste sloboda drugog pojedinca. Ova magična formula balansa postigla je da istovremeno ne možete imati više slobode, ali i više odgovornosti.
Pravni poredak postoji da bi štitio ovaj harmonični sklad slobode i odgovornosti. A sloboda nisu samo prava, no i obaveze koje proističu iz ovih prvih. Takođe, sloboda je shvaćena u svim svojim aspektima, uključujući i ekonomski. Država, kao priznat sistem prinude, u liberalizmu ima minimalan broj nadležnosti, ali ono što radi-radi potpuno efikasno. Država, dakle, postoji u liberalizmu. U suprotnom, riječ je o anarhističkom vrijednosnom sistemu.

Država treba da ima minimalne nadležnosti, a pogotovo ne treba da se mješa u ekonomske odnose. Sa svojim monopolom sile, u tom slučaju ona bi favorizovala pojedine ljude samo zato što su u bliskim odnosima sa nosiocima izvšne vlasti. I to je potpuno logično. Gdje god se država isuviše mješa u ekonomske odnose i gdje god ona zahvata znatan dio društvenog proizvoda-tu je izražena korupcija. Zapravo, odnos stepena državnog intervencionizma direktno je proporcionalan stepenu korupcije u nekoj državi.

Svakako, u složenim državama kakva je Bosna i Hercegovina često se postavlja dilema da li je tu uopšte moguć liberalni sistem i kako bi isti izgledao. Pri tom, političke i društvene oligarhije dodatno komplikuju ovo pitanje. Ljudi koji su se ideološki oblikovali u komunističkoj partiji svakako niti znaju šta je liberalizam niti ga podržavaju, čak i kad imaju određene interese da ga verbalno artikulišu.
Često se, a to su uostalom i uobičajeni stereotipi o liberalizmu, navodi da bi liberalizam značio da bi siromašni bili potpuno uništeni, a da bi se nacionalno pitanje zanemarilo. Odnosno, u konkretnom slučaju BiH, sugeriše se da bi ona bila država u kojoj bi manjina super-bogatih vladala svima ostalima. Plus-bila bi to država zasnovana na principu jedan čovjek-jedan glas, baš onako kako se Bošnjaci nadaju, a Srbi plaše.

No to uopšte praktično ne bi izgledalo tako.
U konkretnom slučaju BiH njen liberalni model izgledao bi na sljedeći način. Svi njeni građani imali bi jednaka prava koja predviđa ustav, odnosno ustavi u BiH. Ti ustavi, u dijelu koji se tiče ljudskih prava i sloboda, ne bi se bitno razlikovali od sadašnjih pozitivnih konstitucionalnih rješenja, koja su potpuno inspirisana najvišim dostignućima humanističke misli i predstavljaju, makar na papiru, najrazvijenija ustavna rješenja koja su danas u opticaju. Dakle, svaki pojedinac bi u BiH imao maksimalna prava i slobode, predviđena ustavnim normama kao najvišim pravnim normama u svakoj zemlji.

Dalje, navedena prava i slobode štitilo bi maksimalno efikasno pravosuđe. Odnosno, postojala bi vladavina prava u punom smislu te riječi. Pravosuđe je jedna od tih rijetkih funkcija države, ali koja se ispunjava maksimalno. U tom kontekstu tužioci i sudije imali bi odlične plate, daleko iznad prosjeka u zemlji, kao i sva potrebna prava koja se tiču digniteta njihove profesije i uloge u društvu. Ali, to bi vrijedilo samo za kvalitetne sudije i tužioce. Ostali ili se opozivaju ili idu u zatvor, zavisno od toga šta učine.
BiH bi bila jedinstven tržišni prostor, u kojem slobodno cirkulišu ljudi, kapital, robe, usluge i ideje. I ne samo to-ona bi ekonomski bila otvorena prema cijelom svijetu. To su fundamentalni principi liberalizma.
U takvoj BiH politika ne bi imala bilo kakvu institucionalni niti vaninstitucionalnu mogućnost da se mješa u ekonomske odnose. Odnosno, političari i birokratija bi imali drastično srezana ovlašćenja. Birokratija bi bila svedena na nekoliko profesionalaca koji upravljaju IT sistemom koji obavlja sve neophodne administrativne funkcije, a kojih bi bilo veoma malo.

BiH bi bila sačinjena po svojoj već predviđenoj Dejtonskoj strukturi. Ovo je svakako dio koji se ne sviđa priličnom broju ljudi u Federaciji BiH. Ali, tu se ogleda srž liberalnih stanovišta. Naime, današnja BiH je rezultat kompromisa ljudi koji u njoj žive. Novi kompromis ili novi dogovor u tom kontekstu značio bi i novu organizaciju. Međutim, za sad je jasno da novih dogovora teško da ima na vidiku.
Republika Srpska. Nekako se priča o BiH uvijek fokusira na Republiku Srpsku. Sve ustavne reforme nekako se ponajviše tiču nje. A tu su stvari kristalno jasne i po liberalnom receptu dilema nema: ljudi u Republici Srpskoj ne samo da žele da ona funkcioniše u punom kapacitetu, nego je i vole. Postoji izrazito visok stepen ne samo unutrašnjeg legitimiteta koji Republika Srpska ima, nego i taj jedan sentimentalni odnos ljudi prema njoj. A liberalizam upravo poštuje želje ljudi. Republika Srpska ima svoje puno opravdanje i legitimit upravo zato što pojedinci u njoj žele da ona postoji. To je faktičko stanje. I tu nema bilo kakvih dilema.

Prema tome, Republika Srpska ostaje jedan od dva konfederalna entiteta u BiH. Naravno, liberalizam omogućuje da se ljudi u FBiH dogovore da drugačije urede svoje odnose. I svaki dogovor te vrste mora biti pozdravljen i ispoštovan.
Nacionalno pitanje, prema tome, uvijek i svuda, a pogotovo u BiH, jeste pitanje slobode. I tu se liberalizam prepliće sa nacionalnim pitanjem. Oni koji pitanje nacionalnih prava povezuju sa pitanjem slobode ljudi da budu ono što žele i kako se osjećaju-taj ima legitimitet da insistira na poštovanju univerzalnih principa. Onaj ko to ne čini, već zloupotrebljava osjećaje ljudi kako bi narušio nečije slobode-taj ne samo da je drzak, bezobrazan i vulgaran, nego i djeluje nezakonito. To su kriminalci, da stvari nazovemo pravim imenom.

I zato se toliko lutalo sa rješenjima. Neki su išli u to da nacionalno pitanje proglase sporednim ili čak nebitnim. Rezultat je bio logičan-došlo je do problema i ratova, jer se negiralo jedno od osnovnih prava ljudi da budu ono što žele i da ispoljavaju određene potrebe svoje ličnosti. S druge strane, neki su nacionalno pitanje koristili da se obračunaju sa onima koji ne misle kao oni ili sa kojima im se konfrontiraju interesi-takvi su zloupotrebljavali navedene individualne potrebe ljudi i narušavali su slobodu drugih pojedinaca.

Rješenja nisu upravo navedena. Rješenje je sloboda. Sloboda čovjeka. Da bude ono što želi i da ne smeta drugima u istom. U tom slučaju nema bilo kakvih nesporazuma. Postoji BiH po navedenom modelu. Postoji Republika Srpska, jer je njeni građani žele. A ako se postavlja ono čuveno pitanje o nadležnostima određenih institucija, onda su tu stvari vrlo proste: najviše prava ima sam pojedinac. Od institucija, minimalne nadležnosti imaju opštine i gradovi, još minimalnije entiteti, a najminilanije državna zajednica.
Ukoliko njena budućnost ne bude ovakva, neće biti prosperiteta u BiH. Ona će samo da nastavi da klizi u autodestrukciju. Tu spasa neće biti.

Nadajmo se da će pamet i sloboda da pobjede.