Katastrofalne poplave u regiji su pokazale jednu stvar: niko nam neće pomoći sa strane. Kakvi smo, takvi smo-sebi smo najbliži. Evropa i svijet su još jednom pokazali svu svoju licemjernost prema ovom prostoru.

Budimo realni, Srbija i Bosna i Hercegovina nemaju kapacitete da se izbore same sa ovakvim dramatičnim prirodnim katastrofama poput poplava koje su nas zadesile ovih dana. Te zemlje nisu finansijski sposobne da preduprijede ovakve poplave, jer da jesu-iste se ne bi ponavljale. Činjenica je da u tom smislu mi najviše zavisimo od više sile. I to treba otvoreno reći.

Isto tako, jasno je da mi sami nismo u situaciji da saniramo posljedice ove katastrofe, bar ne u nekom bližem narednom periodu. Pet dana poplava načinilo je toliko materijalne štete kao da je bilo pet godina rata. Osiromašena ovdašnja društva nemaju unutrašnju snagu, nemaju dovoljno jaku privredu da se skoro oporave od ove katastrofe. I to takođe treba otvoreno priznati.

No, sad je vrijeme da se karte otvore do kraja. Dosta je bilo demagoških priča. Danas je potpuno očigledno da niti jedna strana sila neće i ne želi da pomogne ovim državama. Evropska unija se potpuno oglušila o očaj ovdašnjih ljudi. Nikakva pomoć nije došla onda kad je najpotrebnije i neće niti doći. Sve što ćemo dobiti su prazne riječi i saopštenja, upravo ono što dobijamo posljednjih dvadeset godina sa iste adrese.

Isto je i sa Sjedinjenim Državama. One su Srbiji donirale sto hiljada dolara da se zemlja bori sa prirodnom nepogodom. Pa taj novac nije dovoljan da se poprave tri veće kuće, a kamoli da cijela zemlja učini nešto sa tim. Pa bolje da ništa nisu niti davali, ovo je uvreda zdravog razuma. Takva milostinja nikom i nije potrebna. Uzmite svoj novac, gospodo, i nemojte više da nam pomažete.

Rusi su bili najkonkretniji, bar kad je Srbija u pitanju, ali, dozvolićete, par helikoptera i stotinu ili dvije stotine spasilaca definitivno nisu u srazmjeri sa silinom ruske vojske i verbalno ponavljanim frazama o „prijateljskom srpskom narodu“. Hvala vam, braćo, bili ste najkonkretniji od svih i to vam nećemo zaboraviti, ali to nije suštinska pomoć, baš kao što takve pomoći nije bilo niti 1999. godine. I to je takođe činjenica.

Dakle, ko nam je uopšte pomagao? Pa sami sebi smo jedino izašli u susret. Kakvi god da su ljudi ovdje, koliko god bili međusobno posvađani, koliko god da se zala između različitih naroda desilo, opet je najviše solidarnosti za stanje u Srbiji došlo iz Republike Srpske, ali i Federacije BiH i Crne Gore. I obrnuto. Narod je sa tugom posmatrao šta se dešava u cijeloj regiji, svi su osjećali tugu, empatija je bila prisutna kod svih normalnih ljudi. Iako i sami ugroženi, ljudi su nudili pomoć svojim komšijama, ali i ljudima koje uopšte ne poznaju. Iako i sami nemaju ništa, davali su makar nešto drugima. Koliko je samo ljudi ponudilo hranu, topli smještaj ili kakvu drugu pomoć. A malo ko je ovih dana bio neugrožen. I čini mi se da su najviše bili spremni da pomognu oni koji imaju najmanje i kojima je ponajteže. To je nevjerovatna stvar, energija kojom se malo koji narodi na svijetu mogu podičiti. Ljude je spojila zajednička nevolja. I o tome je lijepo pisao Ivo Andrić: kad Drina podivlja, okupe se i međusobno se pomažu i pravoslavni, i muslimani, i katolici. Niko tu ne dođe sa strane da nam pomogne, oduvijek smo samo jedni drugima mogli i htjeli da pomognemo.

I iz toga treba izvlačiti pouke za budućnost. Očigledno je da velike sile samo manipulišu ovim prostorom. Njih ne zanimaju niti Srbi, niti Bošnjaci, niti Hrvati niti bilo ko četvrti. Njih jedino zanimaju njihovi sopstveni interesi. A ako je već tako, onda je vrijeme da i mi kažemo njima „neka, hvala, ne želimo mi vama nikakvo zlo, ali nemojte nas više spasavati i nemojte se više mješati u naše poslove“. Potrebno je da i poslije ovih poplava nastavimo da sarađujemo međusobno i da se pomažemo. Ovaj prostor je osuđen da svi u njemu živimo zajedno, takvi kakvi jesmo. I zato je bolje, kad je već tako, da taj život provedemo u miru, saradnji, poštovanju i toleranciji, a ne u svađama i ratovima. Pa čemu ratovi kad nas priroda već dovoljno muči i pati?

Jedini način da se oporavimo od ogromne štete koja je nastala jeste ekonomsko zbližavanje i produbljivanje saradnje. Sami, ne možemo ništa. Ako sarađujemo i ako se posvetimo prosperitetu naših ekonomija, onda postoji šansa da nam budućnost bude kudikamo bolja. Naravno, jasno je da trenutno nemamo političare spremne da izađu iz čaura svojih pozicija, interesa i sujeta, ali to je tako i šta da se radi. Mi, obični ljudi, moramo da prevaziđemo ograničenosti svojih političkih elita i da nametnemo one vrijednosti za koje smo pokazali ovih dana da ih i dalje posjedujemo.

A to su one najčestitije ljudske vrijednosti: saosjećanje, solidarnost, hrabrost i onaj prkos da se borite uprkos svemu.

Ako izvučemo prave zaključke i ako i poslije poplava ostanemo onakvi kakvi smo bili za vrijeme njih-to će biti najveća moguća pomoć koja nam se mogla desiti.

Budimo pametni.