Baba Radojka je 1948. godine kazala “Doći će vrijeme kada će narod toliko osiromašiti, da će se sindikat pobuniti, a Premijer Republike Srpske se pozivati na poštivanje ljudskih prava”

I to se desi!

Neko veče igram se sa djecom i slušam vijesti na Alternativnoj televiziji, pričaju o štrajku budžetskih korisnika u Zvorniku. I dok se mi izmotavamo po podu u pozadini začu milozvučni glas Premijera Džombića kako govori: “Ni jedan pojedinac nema pravo da zbog ličnog nezadovoljstva ugrozi funkcionisanje Republike Srpske ili ugrozi pravo drugih građana…. Đak Republike Srpske ima pravo na obrazovanje i na ocjenjivanje to mu garantuje Ustav Republike Srpske i to mu garantuje Međunarodna konvencija o pravima djeteta”.

Nisam siguran jesam li dobro čuo, pokušavam da smirim djecu, ali prilog ide dalje. Nema mi druge nego da idem na internet da provjerim. Poslušam prilog još jedan put i dobro sam čuo. Premijer se  poziva na ljudska prava, a to znači da je situacija pravo ozbiljna.

Kažem sebi Srki, vrijeme je da se upoznaš sa ljudskim pravima, istučem djecu i pošaljem ih u krevet, da bih na miru mogao da pogledam tu konvecniju o ljudskim pravima, kad imam šta vidjeti. Povelja o univerzalnim ljudskim pravima krši Dejtonski mirovni sporazum, što je morate priznati nedopustivo i ja krenem da je prilagođavam “slovu Dejtona”.

DEKLARACIJA O UNIVERZALNIM LJUDSKIM PRAVIMA PO SLOVU DEJTONA

Član 1.

Sva ljudska bića se rađaju kao ljudi, ali samo neki imaju tu privilegiju da se rode kao Srbi, Hrvati i Bošnjaci tj. kao konstitutivni narodi. Neki se rađaju i kao ostali, ali ih zbog toga nećemo osuđivati, jer njima je i onako veoma teško.

Član 2.

Svakom konstitutivnom narodu pripadaju sva prava i slobode proglašene u Deklaraciji iz Dejtona, a unutar svakog konstitutivnog naroda regulišu se prava i obaveze s obzirom na to da li su u pitanju muškarci ili žene, pederi ili lezbejke, Cigani ili neki drugi, Bosanci i Hercegovci.

Član 3.

Ne može se prilagoditi „slovu Dejtona“ i zato se izbacuje u potpunosti

Član 4.

Niko ne smije biti držan u ropstvu ili potčinjenosti: ropstvo i trgovina robljem zabranjeni su u svim javnim i najvećem broju privatnih firmi. 

Član 5.

Niko ne smije biti podvrgnut mučenju ili svirepom, nečovječnom ili ponižavajućem postupku ili kazni, pogotovo ako mu otac nije neki političar, poslanik ili biznismen.

Član 6.

Svako ima pravo da svugdje bude priznat kao pravni subjekt, a da li će biti registrovan kao STR, DOO ili AD je stvar ličnog izbora.

Član 7.

Svi su pred Zakonom jednaki, ali samo neki imaju sreći da budu uhapšeni od strane Specijalnog tužilaštva Republike Srpske.

Član 8.

Svako ima pravo da ga nadležni nacionalni sudovi efikasno štite od djela kršenja osnovnih ljudskih prava i da to kasnije putem suda dobro naplati.

Član 9.

Niko ne smije biti uhapšen, pritvoren ili protjeran, osim u vrijeme ratnih dešavanja, kada je narod po stresom i sve mu je dozvoljeno. U vrijeme mira niko ne smije biti uhapšen, pritvoren ili protjeran, a da to nije uredno najavljeno medijima i snimljeno od strane istih. Mora se dobro voditi računa o tome koje hapšenje će biti proglašeno spektakularnim, a koje ne.

Član 10.

Svako ima potpuno jednako pravo na pravično i javno suđenje osim ako se ne nalazi u zakonodavnoj ili izvršnoj vlasti.

Član 11.

Svako ko je optužen za krivično djelo ima pravo da bude smatran nevinim dok se ne prikupi dovoljan broj dokaza protiv njega ili dok informacija ne „procuri“ u medije.

Član 12.

Niko ne smije biti izložen proizvoljnom miješanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled, osim ako se to dešava za vrijeme predizborne kampanje.

Član 13.

Svako ima pravo na slobodu kretanja i izbora stanovanja u granicama pojedine države, a Republika Srpska je država, jakako. Ako dominantni narod u nekom od entiteta procijeni da druge etničke grupe trebaju da napuste sadašnje mjesto boravka, zarad njihovog dobra, to će se tretirati kao humano preseljenje. Svako ima pravo da napusti svaku zemlju, uključujući i vlastitu,  ali će se proglasiti ludim da se ponovo vrati u svoju zemlju.

Član 14.

Svako ima pravo da traži i uživa u drugim zemljama utočište od proganjanja, samo ako žele da ga prime.

Član 15.

Svako ima pravo na jedno državljanstvo + državljanstvo Srbiji ili Hrvatske.

Član 16.

Punoljetni muškarci i žene, bez ikakvih ograničenja u pogledu rase, državljanstva ili vjere, imaju pravo da sklope brak i da osnuju porodicu. Mješoviti brakovi su normalni, ali nisu konstitutivni i konstruktivni.

Član 17.

Svako ima pravo da posjeduje imovinu, sam i u zajednici s drugima. Niko ne smije biti lišen svoje imovine, osim ako mu imovina ne koči razvoj društva ili je pod hipotekom banke.

Član 18.

Svako ima pravo na slobodu misli, savjesti i vjere, ali ne mora baš svaki put da ga javno iznese.

Član 19.

Svako ima pravo na slobodu mišljenja, pa i osobe koje rade u javnim ustanovama, a stvar pojedinaca je da  procjeni koliko će ga javno iznositi.

Član 20.

Svako ima pravo na slobodu mirnog zbora i udruživanja. Zborovi su dio naše tradicije i treba ih maksimalno ispoštovati. Niko ne može biti primoran da pripada nekom udruženju, osim ako ne želi da se zaposli u javnim ustanovama.

Član 21.

Svako ima pravo da učestvuje u upravljanju javnim poslovima svoje zemlje, a tajno upravljanje treba prepustiti službama. Volja naroda je osnova državne vlasti, ako je narod apatičan i bezvoljan, onda vlast treba nekako da se snađe, jer je anarhija nedopustiva.

Član 22.

Svako, kao član društva, ima pravo da mi firma uplaćuje socijalno osiguranje i redovnu platu. Ako to izostane onda čovjek može biti slobodan i dostojanstven, ali siromašan.

Član 23.

Svako ima pravo da radi, ako uspije da se zaposli. Ako od posla može i da pristojno živi to je ekstra. Svako ima pravo da obrazuje, a ako mu to ne ide od ruke tu su  privatni fakulteti. Možete postati i članovi sindikata, ali štrajkujte samo kada baš, baš morate u prostorijama kolektiva ili nekoj „vukojebini“, da ne uzemiravate druge ljude koji su srećni i zadovoljni.

Član 24.

Svako ko radi u javnoj ustanovi, i može da si priušti, ima pravo na odmor i razonodu, uključujući razumno ograničenje radnog vremena i povremeni plaćeni odmor.

Član 25.

Svako ima pravo na standard života koji obezbjeđuje zdravlje i blagostanje, ali ne treba pretjerivati sa luksuzom jer budi skroman i bićeš srećan.

Član 26.

Svako ima pravo na školovanje. Školovanje treba da bude besplatno bar u osnovnim i nižim školama. Ako je školovanje besplatno, a jeste, ne mogu prosvjetni radnici očekivati velika primanja.

Član 27.

Svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom i sportskom životu zajednice, pogotovo ako su to besplatni koncerti ili boks mečevi sponzorisani od strane vlasti ili predizborni politički mitinzi.

Član 28. Nije po slovu Dejtona i treba ga ignorisati

Član 29.

Ni jedna odredba ove Deklaracije nije „Božije davanje“ i treba se prilagoditi svakom društvu, etničkoj grupi ili datoj situaciji.