Гангрена је опака болест, напад трулежних бактерија на ткиво организма, која се потом даље шири на здраве дијелове организма. Уколико се нешто радикално и болно не предузме, болесник углавном умре.

 Протести демобилисаних бораца и пензионера којима свједочимо ових дана нису случајни и ничим изазвани. Многи од њих, као и многи од оних који ће тек да излазе на улице, дуго су ћутали и трпили. Али, многи од њих су и гласали на изборима. Многи од њих ће и опет да гласају.

Истина је веома горка. Неки политичари је знају, али не смију да је кажу, јер она значи да нећете добити гласове. Други је и не знају, несвјесни свог незнања. Мисле да је довољно доћи на власт, да је ту негдје рупетина са закопаним благом и да је потребно само правичније из ње дијелити.

Пензиони и сви други социјални фондови одавно су крахирали. Толико се већ причало о узроцима, од пада запослености до куповине љекарских увјерења којима су радно способне особе проглашаване пензионерима (ово друго никад нико озбиљно није истражио, а и неће). Најпростије и најтачније речено, привреда не може да испрати социјалне потребе. Она је потпуно угушена истима. Она никад и никако неће моћи да испуни оно што стоји у законима, наш укупни политички, економски и социјални систем практично је потпуно неостварив, ко год да био на власти.

С обзиром да ни много јаче привреде од наше не би могле да испуне законске обавезе према држави и фондовима, неписане обавезе према центрима политичке моћи, а да истовремено остану конкурентне у регионалним и глобалним оквирима, једино рјешење које држава има јесте да се задужује. Неко може да диже халабуку око тога, али држава данас нема било какво друго рјешење да дође до новца којим би, колико-толико, исплатила пензионере, борце, социјалне случајеве. Кад би престало задуживање, грађанска побуна и насиље почели би за три мјесеца.

Домаћа привреда, у оваквим условима, неће се помјерити с мртве тачке, напротив. Оне компаније у које је власт улагала нису успјеле да постану нити регионално значајне. Оне не могу да преживе без даљне подршке државе и у наредном периоду ће држава да се задужује у иностранству како би плаћала тим компанијама да изводе инфраструктурне пројекте који ће у јавности путем средстава информисања бити представљени као епохални, односно говориће о њима као о начину изласка из кризе. За очекивати је да се све више говори о ЕУ у негативном контексту од стране политичара, не зато што ће се наћи прави аргументи за те тезе (ЕУ збиља заслужује многе критике), већ зато што правила ЕУ забрањују тако повлашћен положај компанија приликом јавних конкурса за извођење радова, што никако не одговара фирмама блиским властима.

Излаз из ћорсокака биће или у новом рату или у потпуном преласку суверенитета на неки инострани центар (уколико се неко буде хтио тога прихватити са стране и тако спријечи рат). Пензионерима и другим социјално осјетљивим категоријама то ништа неће помоћи-они нису дио нити једног плана за спашавање. Домаћа предузећа махом ће бити ликвидирана, јер су махом и потпуно неконкуретна, са застарјелим технологијама и без квалитетног кадра.

Највјероватније ће све то бити изведено тржишним методама. Иако смо имали до прије неколико година шансу да приватизујемо неколико битних компанија и та средства уложимо у збиљску реформу социјалних фондова и корјениту реформу администрације и радикално смањење запослених у управи, као и управних процедура везаних за привреду, те фискалну реформу у правцу растерећења привреде, то није учињено кад је било вријеме. Сад је већ касно. Други ће то да учине умјесто нас, при чему уопште неће бити милосрдни. Гангрена се развила и много тога ће морати бити брутално одсјечено. А што се више оклијева, касније ће бити још више сјечења. Па ко преживи...