„Челична лејди“, са маестралном Мерил Стрип у улози бивше британске премијерке Маргарет Тачер, један је од оних филмова који би у нашем друштву које је у хроничном дефициту са здравим разумом и нормалним вриједностима требао да буде дијелом обавезног образовног програма. У сваком случају, многи би могли, можда и по први пут, видјети шта заиста значи нормална и одговорна политика.

Маргарет Тачер своју политичку каријеру градила је на јасним принципима и вриједностима од којих није уступала ни онда кад јој је популарност била на минимуму, кад су је омаловажавали и вријеђали сви политички конкуренти, укључујући и добар дио естаблишмента саме Конзервативне партије којој је била на челу. Њен програм са којим се кандидовала за предсједницу конзервативаца био је веома јасан: вратити изворну политику торијевцима, односно ратосиљати се демагошких и популистичких елемената карактеристичних за и иначе неодговорну љевицу. Порука је била јасна и није било мјеста њеном различитом тумачењу: слободно тржиште, борба против социјализма, жестока критика синдиката који су престали да служе стварним интересима радника и друштва, а постали су легло бирократских деформација и основна кочница привредном напретку, снажно везивање Британије за оне земље којима је фундаментално опредјељење слобода појединца и тржишна привреда.

Основ је био јасан: људи нису једнаки, никад нису били и никад неће бити. Људи су различити, и то је божанска благодет. Стога, потпуно је неприродно и вријеђање је божанске промисли изједначавати људе и градити друштвени систем базиран на уравниловци. Наравно, с друге стране, сви грађани морају бити равноправни пред законом, и то је елементарни постулат владавине права, која је карактеристична за Британију и чијим вриједностима је Тачер била дубоко посвећена.

Маргарет Тачер своју политику није базирала на истраживањима јавног мнјења. Њен резон био је да је политичку подршку људи добила да би вратила Енглеску и Британију просперитету који је био заснован на слободној иницијативи грађана, економији ослобођеној државних стега, одузимању свих нетржишних привилегија. Многима је то било болно, многи су, чак и у Енглеској која је колијевка капитализма, сматрали да је то превише. Али, то је био резултат љевичарско-популистичко-протекционистичког дефекта којем је Британија била изложена кроз неколико деценија социјалистичких девијација. „Гвоздена лејди“, надимак који су јој дали Совјети који тако чврсте и металне надимке („Стаљин“-челик) не дијеле олако, дефинитивно није била од оних који би поклекли пред првом препреком. Од своје политике није одустала чак ни онда кад је стање у економији Британије, а по њеном преузимању премијерске позиције, постало чак и горе од кризе коју је насљедила од лабуриста.

Било је то логично-људи нису очекивали такав шок. Синдикатима је одузета политичка моћ. Њиховим вођама одузете су масне плате и привилегије. Порезе су морали плаћати сви, јер „само онај ко плати порез може да буде члан нашег друштва. Иначе, зашто би се трудио? Зашто би му било битно да улице буду чисте, да систем функционише? Било би му свеједно, сматрао би да је нормално да то све учини неко други умјесто њега“. Наравно, Маргарет Тачер је имала и лично право на овакав став, јер она није била поријеклом из аристократке породице. Напротив, њени су били обични пиљари, људи који су напорно радили за живот. Млада Маргарет радила је у очевој продавници и учила, а њен таленат и марљивост резултирали су уписом на Оксфорд. Стога, она је дефинитивно знала какав је раднички живот и због чега је битно да се његују вриједности личне одговорности.

По завршетку Фолкландског рата у којем је Тачер демонстрирала шта значи истинска одлучност да се заштите национални интереси, кад није попустила ни за педаљ чак ни пред савјетима америчке администрације са којом је имала најбоље међудржавне односе, а да се „не диже велика фрка око тамо неких небитних острва“, британска премијерка постала је мезимче домаће јавности. Упоредо, почело се дешавати оно што се увијек дешава кад је друштво и економија базирана на здравим основама и кад око тога нема компромиса и попуштања: британска економија ушла је у снажну фазу просперитета и људи су почели да схватају шта је битно.

Маргарет Тачер је била противница стварања централистичке Европске уније. Сматрала је да постојећу Европску економску заједницу треба сачувати, али да је све што иде ка стварању својеврсних „Сједињених европских држава“ бесмислица, опасна глупост. Била је мишљења да су Њемачка и добар дио европских држава потпуно другачијих вриједности од англосаксонских, да су базично тоталитарне, не због саме форме власти, већ због менталитета људи у њима, те да Британија нема шта да тражи у таквом централистичком савезу. Њена прогноза остварила се у потпуности: Европска унија данас је копија централистичког Совјетског савеза, Брисел са својим бирократским никоговићима регулише европску економију, а слободе појединца све је мање.

На овим просторима не постоји нити једна иоле већа политичка организација која баштини идеје које су одликовале Маргарет Тачер. Ако се анализирају пажљивије програми овдашњих партија јасно се види да су они у основи идентични. На читавом простору бивше Југославије нема битније партије која у свом економском програму није љевичарска, у већем или мањем степену. Постоје глобалистички љевичари, којима је централистичка совјетолика Европска унија природан идеал, као и националистички љевичари, којима је сан једна затворена држава, у којој су сви једнаки, држава управља економијом и води „снажну политику“.

То је прилично индикативна чињеница и много говори о томе да не постоји здрава предузетничка снага у овим друштвима, која су и даље, као и деценијама уназад, потпуно фокусирана на државну интервенцију у свим областима, популизам, колективизам и..па да, социјализам.