Након „бурног“ реаговања јавности у Републици Српској поводом пресуде Врховног суда РС-а да Град Бања Лука и Република Српска буду ослобођени плаћања одштетног захтјева од 64 милиона марака за рушење 16 џамија у општини Бања Лука, представљамо вам документ који је био кључан за доношење овакве пресуде.

1. април 1993. године - Баш ми је досадно. Кажу млад сам за војску, о сексу могу само маштати. Нема више ни ракије. Морам наћи неку занимацију под хитно иначе ћу излудити. Можда Милован и Перо имају неку идеју?

3. април 1993. године - Опет нема струје. Милован, Перо и ја смо после часа историје дошли на генијалну идеју. Рушићемо џамије по Бања Луци. Осветићемо се Турцима за сав зулум који су нам починили за 500 година њихове владавине. Мислим да ће сви бити поносни на нас. Перо је у „Малим новинама“ нашао рецепт како се може направити бомба. Мислим да ће бити забавно?

10. април 1993. године - Синоћ амо покушали да срушимо ону џамију у Подпећинама, али нисмо успјели. Уствари није било експлозије, само се запалила. Ни то није лоше за почетак. Перо мисли да је претјерао са бензином. Биће боље други пут. Комшиница са трећег спрата је на кафи рекла мојој мами „Руке му се позлатиле ко год да је то урадио.“

7. мај 1993. године - Јутрос смо срушили Арнаудију и Ферхадију. На Дневнику су то споменули послије културе, а прије временске прогнозе. То је наше новинарство!!! Било је спектакуларно. Напокон смо пронашли прави омјер састојака за наш експлозив. Не би стигли да то урадимо да Иван није „посудио“ кључеве од очевог аута. Сад видим колико је хемија, математика и физика важна у животу. Мајка се мало љутила што смо јој прогорили веш лонац и бринула је због полицијског сата. Чујем да се неке комшије буне, што их је експлозија рано пробудила. Мораћемо о томе повести рачуна.

Остало нам је још 13 џамија.

12.мај 1993. године - Џамија у Врбањи је срушена. Ово је било право лако, јер имамо подршку наших другова из разреда. Волим IIIа. Разредник (физичар) нам је помогао у прорачуну за рушење минарета. Знање је моћ. Мислим да мајка наслућујe шта радимо, али ми опрашта пошто више не изостајем са часова.

Остало их је још 12.

Перо предлаже да направимо међушколско такмичење у рушењу џамија.

16. мај 1993. године - Унуштили смо џамију у Лијевој Новоселији. У школи се прича о нама и дјевојке нас другчије гледају. Почели смо водити рачуна и о статици објеката које рушимо. Остало је још 11 џамија.

16. мај 1993. године – Данас сам се купао у Врбасу. Док сам ишао кући питао сам се зашто само рушимо џамије, а не и друге објекте? Немам прави одговор на ово питање, можда би требало да се посавјетујем са школским психологом.

4. јули 1993. године - Данас смо срокали четири џамије! Ово је рекорд! А да бисмо то урадили морали смо се подијлити у групе. Директор нам је предложио да идемо на републичко такмичење из математике, физике и хемије. Мени се не иде, али можда се и предомислим.

Остало је још 6 џамија.

14. јули 1993. године - У Новоселији више нема џамија. Свиђа ми се Јелена из Економске, али немам храбрости да јој то кажем. Перо мисли да сам се заљубио. Зајебано је то... Остале су још 4 џамије.

1. септембар 1993. године - Кренули смо у школу. Љето сам искоритио да се мало купам у Врбасу и мувам Јелену. Профурали смо. Опуштање прија, али се ни обавезе не смију занемарити. Једва смо пронашли неке од преосталих џамија. Вријеме је да им посветимо пажњу коју заслужују.

8. септебар 1993. године - У Бања Луци нема више џамија. Стари нешто „сере“ о томе како је то катастрофално, али ја знам да сам у праву. Нема џамија, нема ни Турака. За непуних пет мјесеци (152 дана) сјебали смо свих 16 џамија. Поносан сам на себе и свој разред. У четвртом разреду имам више обавеза, па ће католичке цркве морати мало да причекају.