Одавно је потпуно јасно да актуелна Влада Републике Српске на челу са Александром Џомбићем апсолутно нема рјешење за излазак из очајне економске ситуације у којој се Република Српска налази и која гризе и посљедње остатке суверенитета Српске и елементарног људског достојанства њених грађана.

Али, занимљиво је посматрати како влада континуирано показује колико нема било какав сувисао концепт и рјешење за проблеме који нас тихо ликвидирају. Ево најновијег примјера: привредници у Српској већ одавно инсистирају на томе да се изврши измјена Закона о порезу на добит. Логика је јасна: у времену потпуне ескалације привредне кризе привредници очајнички требају какве-такве позитивне импулсе. Шта то конкретно значи?

Влада узима новац од привреде и грађана порезима. Други начин на који влада долази до новца јесте задуживање. Влада, као и укупна политичка гарнитура, сматра да је држава јака онолико колики буџет има. То је типично комунистичко-тоталитарно виђење ствари. Држава може имати огроман буџет али то не значи да грађани у тој држави по аутоматизму живе квалитетно. Кина је одличан примјер такве ситуације: Кинезима је толико добро у Кини да долазак на Балкан класификују на исти начин као овоземаљско отварање капија раја. Тоталитарна држава, а таква је и наша, тражи да на располагању има што више новца, како би потом куповала политичку, медијску и сваку другу подршку, док напослијетку не обезбједи потпуну контролу цивилног друштва, његово суштинско уништење, као и гушење приватне иницијативе, слободу појединца, контролу умјетности итд.

Вратимо се сад на конкретан примјер који јасно илуструје поменуто хронично тоталитарно стање у којем се налазимо деценијама. Ево шта кажу привредници, односно чиме аргументују своје захтјеве за смањивање пореског оптерећења:

Наведена измена представљала би вид стимулације, а неопходна је у условима смањеног обима инвестиција, како домаћих тако и страних

На то премијер Џомбић одговара:

Влади РС треба још неколико дана да се одреди према захтеву Привредне коморе у вези са пореским олакшицама. Тих неколико дана треба нам како бисмо утврдили шта би то значило по питању висине прихода.

Дакле, кратко и јасно. Првивредници кажу: "Хеј, ви ништа не чините да побољшате наш положај, а живите на рачун нашег рада, визије, капитала, ризика. Ајде да мало смањите тај притисак, ако ништа због себе самих, јер нећете још дуго моћи мусти ову краву музару, не зато што ће се она заинатити, већ зато што ће да цркне". Премијер на то одговара: "Чекај ти ту мало. Прво да видимо шта ће то да значи по наше приходе. Ако нама буде мање пара, марш море тамо".

Сјетите се сад колико пута је у толиким изборним кампањама до данас обећано од стране свих могућих кандидата да ће помагати привредницима, да ће учинити све да покрену привреду и сл. Наравно, паметнији бирачи су одмах знали да су то потпуне глупости и чиста демагогија, јер ти кандидати реално нису способни ни овце да чувају, а камоли да покрену привреду која пати од хроничне неефикасности укупног система и непостојања јасних тржишних правила. Али, ипак би било занимљиво да неки пажљивији хроничар начини једну збирку предизборних обећања и изјава и постизборних практичних гажења тих истих обећања од стране изборних побједника. Та збирка би показала сву дубину јада и чемера домаће политичке елите.

Кад, стога, знамо и немамо никаквих илузија о способности домаћих политичара да учине било шта ваљано, онда морамо да се забринемо за своју будућност све док она првенствено зависи од тих и таквих политичара. Да, рјешење је у тржишној привреди. Да, рјешење је у трансформацији државне бирократије у јефтин, рационалан и ефикасан административни систем. Да, рјешење је у оснажењу цивилног друштва.

Будући да је вријеме јавних дебата о новим буџетима који су припремљени за наредну годину, а везано и за саму тематику овог текста, ево још једног конкретног рјешења. У ситуацији кад је евидентно да криза не да се не окончава, но да је све интензивнија и деструктивнија, кад је јасно да је живог новца све мање и мање, а да се опет нешто мора учинити и помоћи привреди, реформисати суштински систем, али мјењати и навике и перцепцију, оно што реално може бити учињено и што ће реално помоћи свим тим задацима и потребама јесте сљедеће:

СМАЊЕЊЕ БУЏЕТСКИХ ПРИХОДА, КАО И РАСХОДА.

Ако већ ништа не може да помогне, а не може, држава треба да престане да одмаже привреди. Потребно је смањити све облике пореза и намета који оптерећују привреду, укинути бројне пореске облике, увести неколико јединствених пореских стопа, поједноставити до максимума фискални систем-и пустити људе да раде и да сами брину о свом животу. Држава не треба привреднику да даје неку субвенцију-нека му не узима порез или нека га узме што мање. Држава не треба да помаже радницима, сви смо свједоци како она то "успјешно" чини-нека им смањи до максимума порез на доходак. Држава не треба да се брине о социјалним фондовима-што се она више брине, то су пензиони и здравствени фонд неефикаснији, задуженији, а пензије све мање и упитније. Нека држава не узима људима од плате толико новца на разноразне доприносе, а они ће већ знати како да поступе са вишком новца који им остане на располагању. На крају крајева, зашто би било ко био присиљен да одваја СВОЈ новац који је САМ зарадио и да исти даје корумпираном пензионом фонду који ће можда за двије године да крахира? Да неће можда држава вратити тај новац власнику? Хоће, мало морген.

Дакле, државо која си

- неспособна

- корумпирана

- неефикасна

- скупа

- пљачкашка

- трома

- лијена

- неосјетљива на стварне проблеме својих грађана

склони се. Склони се кад већ ништа нећеш, не можеш и не знаш паметно да учиниш.

(www.milkogrmusa.com)