Психолог: Молим Вас да ми кажете због чега сте овдје?

Премијер: Свашта мучи Премијера Републике Српске данас. Али нећемо о томе, овдје сам због једног врло конкретног проблема.

Психолог: О чему се ради, кажите?

Премијер: Ма волим све што трепти и свијетли, једноставно обожавам користити трептече и ротациона свјетла на ауту. Опсједнут сам тиме и све ми више смета у обављању свакодневних послова.

Психолог: Веома интересантно, од када то траје?

Премијер: Од када знам за себе. Причали су ми да су ме успављивали палећи и гасећи свјетло у соби. Нису могли надодавати штекера и сијалица до моје треће године.

Психолог: Да ли се то дешавало и касније?

Премијер: Наравно да јесте. 1975. године сам постао предсједник одјељенске заједнице. Знате то су она времена када функција носила само обавезе, али не и велике привилегије. За ту функцију отац ме је наградио возићем тј. локомотивом са пет вагона, а ја сам желио полицијско ауто. Знате онај плави тристаћ са ротационим свјетлом које је било на крову и није се могло скидати.

Психолог: И ја сам имао тај ауто, молим Вас наставите.

Премијер: Од тада не могу да смислим ни возове ни машиновође.

Психолог: То се могло примјетити ових дана.

Премијер: Када сам у трећем разреду средње школе први пут изашао у дискотеку 1985. године, мене није интересовало оно што је интересовало моје вршњаке: пиће, цигарете, дјевојке. Ја сам читаво вече гледао диско куглу како се окреће и баца свјетлост по цијелој дискотеци. Послије сам куглу покушао и направити, али безуспјешно јер сам остао без новца. Тада још нисам знао шта је ребаланс буџета.

Психолог: Занимљиво?

Премијер: Онда сам почетком 1990. године отишао са феријалцима на екскурзију у Шпанију. Знате она позната тура: Верона, Љорет де Мар, Барселона, Монако, Монте Карло и на крају Трст. Тада сам по први пут у дискотеци видио стробоскоп. Боже, како сам уживао у свом том бљештавилу.

Психолог: Претпостављам да сте рат прошли без великих траума?

Премијер: Ма све је било добро, док на линији нисмо добили оне свјетлеће метке. Једва бих чеко ноћ, да пуцам са њима. Након пар дана тј. ноћи, вратили су ме у позадину.

Психолог: А данас?

Премијер: Данас сам, знате, Премијер и све је лакше. Некад навече сједнем испред зграде Владе и гледам како се пале и гасе она свјетла на њој. Уживам. Такође, могу да користим и трептече на ауту кад год хоћу. Звалим се на задње сједиште гледам трептаче и кажем, „Ацо, шта више хоћеш од живота?“

Психолог: Па у чему је проблем?

Премијер: Па проблем је у томе што не могу да се контролишем. Лако је када се возим по Републици Српској или Федерацију БиХ, у коју идем све рјеђе и рјеђе, али када кренем за Хрватску или Србију мука жива. Замислите само аутопут, брзина 180 km/h, свира Романа, а трептачи угашени. То ме излуђује. Имам страх од тога. Неки дан сам желио кренути возом за Београд, али су ме сарадници одвартили од тога. Кажу они мени, „Није безбједно у Добоју, а нисте Ви Тито, да идете возом“. Ето због чега сам овдје!!!

Психолог: Проблем је евидентан и можда је то један од најважнијих разлога због чега нисте личност 2011. године према избору Независних новина. Али прије него што кренемо да радимо морамо се договорити око плаћања. Је л` плаћате ви лично, Влада или неко трећи, рецимо „Глас Српске“?