Народна скупштина Републике Српске је разматрала нацрт економске политике за 2012. годину.

Запитао сам се, читајући тај текст, да ли је могуће да се стање наше тешко болесне економије, може овако бенигно третирати од оних који су је написали, идиличним квалификацијама о статистичким показатељима нашег зачуђујућег економског раста у времену када посрћу економије Евро-зоне и Америке, а у земљама у окружењу да и не говоримо.

Иво Андрић је у књизи „Омер-паша Латас“ посветио једну причу особи коју је имао сваки важан човјек у Османлијском царству, па и Латас, а таквог човјека су звали „евет-ефендија“.

Евет-ефендија је био човјек од пашиног повјерења чија је функција била да први дворанима прокаже ко не ваља и ко заслужује да буде у пашиној немилости.

На кога он упери прст тога је чекао свилен гајтан око врата.

Једнако важна функције евет-ефендије била је и да шири оптимизам међу дворанима и када разлога за оптимизам нема.

У суштини Омер-паши Латасу се гадио снисходљиви и злобни евет-ефендија, али му је истовремено и пријало његово проказивање и ласкање.

И није га волио али га је имао.

У тој причи Иво Андрић, дочаравајући читаоцу евет-ефендију и његов карактер, описује следећи догађај:

Евет-ефендија сусреће случајно рођеног брата Омер Паше. Примјећује да је он блијед,забринут и исцрпљен и да тешко кашље. Евет-ефендија зна да пашин брат болује од туберклозе и да искашљава крв као и да су му дани одборијани, али да би га одобровољио снисходљиво му казује: „Није то ништа ефендијо, само мала прехлада, попиј шољу врућег шербета и као руком однесено.“

Ово је интерпретација, а не цитирање текста, из којег закључујем да је Андрић описао евет-ефендију свјестан да ће увијек цареви, краљеви, паше, кнезови... имати свог „евет-ефендију“, звао се он премијер, министар или савјетник, јер у сваком времену у којем постоје владари постоје и евет-ефендије.

Овим фрагментом Андрићевог казивања отпочео сам скупштинску дискусију о економској политици режимске власти за 2012.годину.

На то ме је мотивисало уводно излагање Предсједника Владе РС, који је стање у економији Републике Српске оквалификовао као лагану прехладу изазвану глобалном промајом (кризом), а ја и многи други, који вјерују својим очима, а не њиховим ријечима, видимо да се не ради о прехлади већ о туберклози у поодмаклом стадију.

А и однос Премијера и Предсједника РС, као и данашње стање друштвене свијести у Републици Српској, враћа ме у Андрићево казивање о половини деветнаестог вијека, о евет-ефендији и Омер паши Латасу.

То што је режим потрошио у последњих шест година скоро десет милијарди КМ буџета РС и готово 1,6 милијарде КМ средстава од приватизације, а успут и задужио Републику Српску у овом периоду са готово 2 милијарде КМ, у економској политици за 2012.годину стиже на наплату.

Идуће године из буџета режим мора вратити дуг који је за 33% већи него у буџету 2011.године. Зато се мора стезати каиш, и кресати јавна потрошња, а више нема гдје осим на пензионерима и борцима кроз такозване реформу пензионих и борачких права.

Будући да ни то није довољно, јер за враћање дугова треба много више новаца, од идуће године ће доћи и нови намети са новим порезом на имовину, новим таксама и новим акцизама, наравно значајно већим него до сада.

Од страних директних инвестиција у 4 земље Западног Балкана мање од 2% је дошло у БиХ, а од тога мање од пола у РС. У Србију је у првом полугодишту ове године инвестирано око 800 милиона € а у РС око 35 милиона €.

Бруто домаћи производ Републике Српске по глави становника, мјерен стандардом куповне моћи, најнижи је од 38 земаља Европе, према подацима Еуростата, и износи свега 28% (Србија 35%, Црна Гора 40%, Хрватска 61%, Луксембург 283%, Грчка 89 %, Италија 100%, Румунија 45%, Норвешка 179%, Кипар 98%, Француска 107%, Њемачка 119%, итд).

Кредитни рејтинг БиХ, а тиме и Републике Српске, у међународним банкарским институцијама је оквалификован клаузулом „ризичан“.

Републику Српску инвеститори избјегавају, али све више и кредитори, а у РС је крирано схватање да више не постоји ништа што се може ријешити без кредита, ни пензије, ни плате, ни насипи, ни путеви, школе, болнице....

Глорификују се свакодневно из режимске кухиње невјероватни економски успјеси типа: Успјешно смо се задужили код Европске инвестиционе банке, успјешно смо се задужили емисијом обвезница, успјешно смо се задужили емисијом трезорских записа, успјешно смо договорили кредит Кинеске развојне банке, а све то увијек и по правилу под наводно најповољнијим условима.

Али нема дуга без враћања, то сада спознају и обични Грци, Италијани, Шпанци и Ирци.

Код нас је народ давно рекао : Врати коко што си позобала.

А ову изреку обично изговори домаћица држећи сјекирицу у руци у намјери да од коке направи супу.

Рече ми један новинар који је остао без посла зато што неће да буде евет-ефендија свом директору шта мисли о режиму и њиховој економској политици :

„Они су нам појели садашњост, увелико нам једу и будућност, а народ хране прошлошћу“.

У праву је.