Након интервјуа Високог представника за БиХ Валентина Инцка у „Дневном авазу“ остадох збуњен и ошамућен. Према ријечима Инцка Милорад Додик може постати „политички Босанац“ јер „Он је, ипак, дијете с Козаре, а родитељи су му били антифашисти“ , забринух се за себе и своје идентитете.

Ја сам рођен у Фочи, одрасто у Калиновику, а родитељи су ми били просвјетни радници, а у то вријеме нису могли бити ништа друго до антифашисти. Изгледа да је та комбинација изродила једног „квалитетног“ РЕКОМ-овца, СОРОШ-евца или Штифтунг-овца. Како код окренеш ја испадох овца. Због тога молим да читаоци Фронтала имају разумјевања за моје писање, јер ја сам жртва гена и средине у којој сам одрастао.

Имајући у виду ову пренаталну географску логику Високог представника питам се да ли „политички Босанац“ може постат становник Републике Српске који је одрастао на обронцима Озрена, Мањаче, Зеленгоре или Маглића или су они предодређени за неке националистичке кентауре, патријахалне минотауре или либералне кербере?

Али, има нешто чудно у овој изјави Високог представника. Ако је Милорад Додик рођен 1959. године и да су га родитељи добили са 25 година старости, онда испада да су његови родитељи рођени 1934. године. На почетку Другог свјетског рата Додикови родитељи су могли имати 7 година, а 1945. године 11 година. Ако је вјеровати овој математици и Валентину Инцку, родитељи Предсједника Републике Српске су као антифашисти ушли у пубертет. То се у оно доба звала „напредна социјалистичка омладина“

Овакву мистификацију неког политичара и потенцијалног „политичког Босанца“ нисмо имали још од времена у којем је Јосип Броз Тито, фасцинирао младе нараштаје „сушеном свињском главом“. Вјерујем да је Рајку Васићу криво што се он овога није први сјетио.

А онда је Инцко споменуо Додика као потенцијалног машиновођу цијелог региона у „свијетлу будућност“. Остаје да се види да ли је наш машиновођа у штрајку или је он само машиновођа Шарганске осмице. И док ми нисмо сигурни куда нас машиновођа вози или стојимо у мјесту, сасвим је јасно да је улога „ложача“ у тој локомотиви сасвим сигурно Инцкова.

Ћиху, ћиху, ћихуху