Још од краја 2006.године у Републици Српској води се дебата о томе због чега је опозиција у њој инфериорна у односу на владајући политички блок. Зависно од тога "ко је ком јату ближи", аргументи су углавном сљедећи:

- доминантна политичка фигура Милорада Додика, који својом енергијом и харизмом носи на својим леђима цијелу владајућу коалицију;

- изостанак једне такве фигуре на опозиционом спектру политичке сцене у Српској;

- толерисање од стране међународне заједнице реторике због чијег дјелића су се прије доласка СНСД на власт буквално вршиле десетине и десетине смјена највиших државних функционера, укључујући и предсједнике РС, посланике, министре, предсједнике Народне скупштине РС итд.

- индректна и директна подршка Додику кључних међународних фактора и Србије;

- манипулисање најврелијим националним темама од стране актуелне власти, почев од референдума који никад није расписан ни по једном питању.

- потпуна контрола и нетранспарентно трошење јавних средстава од стране власти, која веома често купује социјални мир и политичку подршку трошењем новца добијеног капиталним приватизацијама и задуживањем;

- разједињеност опозиције;

- потпуна контрола медијске сцене од стране актуелне власти;

- контрола невладиног сектора, синдиката, студентских организација од стране владе;

- блиједи и лоши резултати претходних влада које су чиниле странке данашње опозиције;

- тромост, пасивизам и, уопште, траљав рад опозиционих партија данас;

- перцепција доброг дијела јавности да само владајућа странка, са свим својим слабостима, има капацитет да успјешно и стабилно води Републику Српску, те да је њена политика у основи добра.

Ово би били неки од најчешће спомињаних разлога доминације позиције над опозицијом у Републици Српској. Проблем, по мени, није лоше посматрати и из перспективе основних група бирача у РС:

1. Чланови и симпатизери СНСД и других партија владајуће коалиције који сматрају да је политика актуелне власти добра и који јој дају подршку.

2. Чланови странака владајуће коалиције који су у те странке ушли како би добили или сачували посао, као и њихове породице, који гласају за те партије због јасног интереса.

3. Разочарани гласачи странака опозиције, који су престали активно да раде на промоцији странака које су симпатисали, а све ријеђе и гласају на изборима, јер сматрају да је опозиција слаба, разједињена, безидејна, те да не може таква да побједи владајућу коалицију, те је, сходно томе, узлалудно и подржавати такве странке.

4. Чланство, симпатизери и бирачи опозиционих странака, који су опет веома активни и подржавају своје странке и конкретним активностима, али су на неки начин и преревносни у свом активизму, јер толико подржавају своје, да више не подносе друге странке опозиције него саму власт. Ово је интересантна група бирача, јер је она у основи веома активна, али је њен активизам усмјерен у правцу борбе за личне унутарстраначке позиције, борбе против унутарстраначких опонената, борбе против мрских странака опозиције итд. Овај активизам често се показује веома штетним, и од њега на извјестан начин највише користи има-позиција.

5. Апатични и пасивни бирачи, који више не вјерују никоме, који не мисле да избори могу да промјене било шта и који и не гласају (оваквих је минимално 40%).

Лично, мислим да сви поменути разлози и аргументи имају одређену, већу или мању тежину. Неспорно је да позиција злоупотребљава своју моћ у одређеној мјери и да јој то аутоматски обезбјеђује извјесну подршку која није занемарива. Али, опет, то што ради данашња власт радиле су и оне претходне. Она ништа ново у принципу није изумила. На ове фелере власти иначе реагује цивилно друштво, али проблем је у томе што ми сами не његујемо и не развијамо то цивилно друштво. Уопште, често подвлачим да ми много проблема имамо због непостојања свијести о потреби минималне улоге државе (самим тим и политике) и што већих слобода (и одговорности) појединаца, грађана, у слободном друштву и на слободном тржишту. Због тога ћемо све више и више проблема да имамо. Али, ту не можемо кривити само власт, кад ни опозиција у принципу не нуди другачији концепт. То не чини ни тзв. "интелектуална елита". Ни медији. Искрено говорећи, ни ми сами као грађани. И то је један од основних проблема са којима ћемо једном морати да се суочимо, али о тој теми сам већ писао, и писаћу, али сад о нечем другом.

Треба рећи да опозиција веома гријеши и ако мисли да позиција ради све лоше. Напротив-актуелна власт учинила је много тога што људи овде посматрају са изразитим симпатијама: макар вербално враћен је одређен дигнитет позицији и институцијама Републике Српске а у контексту престанка преноса надлежности на ниво заједничких институција, показан је став у односу са представницима страног фактора, наметнути су извјесни регионални процеси. У основи, у свијести просјечног бирача у Српској постоји слика колико-толико стабилне Републике Српске, у којој се зна шта ко ради, у којој постоје одређена правила игре. Будимо искрени-већина људи овде тако замишља државу. Прије доласка ове власти, људи су имали утисак да постоји једна анархија, да свака странка и свака фракција у свакој странци на власти вуче на своју страну, да Српска сваки дан губи неку своју ингеренцију, да се стално отварају неке афере, да се стално погињемо пред међународном заједницом и Сарајевом итд.

У контексту перцепције опозиције код људи који имају политичке ставове и који политички промишљају интересантно би било осврнути се на данашњу мини-дискусију на твитеру, чији су учесници били Бранислав Бореновић, посланик ПДП-а у Народној скупштини РС, Срђан Пухало, психолог и човјек који се бави политичким анализама и истраживањима, Бранислав Михајловић, новинар, и моја маленкост.

У овим блиц констатацијама сажета је суштина проблема опозиције у Републици Српској:

- добар дио гласачког тијела и даље је не доживљава као довољно активну и квалитетну

- опозиција још увијек није афирмисала политику која може заиста да буде алтернатива владајућој демагогији.

Мислим да је овај други став одлучујући и лично ту видим основни проблем опозиције, али и сваке алтернативне друштвене структуре у Републици Српској: још увијек није афирмисана политика која може заиста да представља алтернативу демагогији и популизму владајуће структуре. Али, та демагогија и популизам нису само одлика ове тренутне власти: то су биле одлике и претходних власти, али и данашње опозиције. И то је сува чињеница.

Опозиција данас, кад критикује власт, чини то углавном на јефтин и демагошки начин. И људи то препознају. Узмимо примјер: накнаде борцима и другим социјалним категоријама. Кад влада смањи те накнаде, опозиција то критикује и обећава да она то не само да не би учинила, но би исте и повећала. Ово је небулозно, смјешно, неозбиљно и неодговорно. И на најбољи начин показује да свако онај ко каже такво нешто нема нити визију, нити рјешење, нити се разликује од позиције.

Зашто?

Па зато што свако ко обећава повећање социјалних накнада првенствено мора да јасно покаже одакле ће узети тај новац. Истина је да данас тог новца нема. Опозиција треба да критикује власт због лоше економске политике, ирационалне фискалне политике, недомаћинског трошења јавног новца и недостатка стратешке визије. Али, ствар мора бити постављена на правилним основама и мора се понудити јасна алтернатива која збиља пије воду. Проблем је што изгледа као да опозиција нема ни храбрости ни знања да се одлучно бори за другачију политику. Времена која долазе захтјевају непопуларне мјере, тешке одлуке, болне резове, хитне и структуралне реформе. А не демагогију и популизам. Поента је да неће бити новца за социјалне категорије све док ово друштво не почне да ствара нову вриједност. Ту нову вриједност не може и неће и никад и није стварала држава, странке или било ко трећи сем-предузетника. Опозиција да заиста има неки смислен план инсистирала би управо на томе-сјела би са правим предузетницима, а не државним, партијским и транзицијским тајкунима, и питала би те људе који су њихови проблеми. При том би им јасно ставила до знања да ти проблеми не могу бити ријешени на тај начин да сутра они буду привилеговани од стране државе, мимо тржишних правила игре.

Потребно је развијати конкуренцију предузетника, идеја, политика. Само тако се долази до нове вриједности. Само тако се друштво и економија покрећу с мртве тачке. Само тако долази до реалног повећања бруто друштвеног производа. Само тако се може доћи до новца који је реалан, који не узимамо на кредит и који можемо заиста дати и борцима, и инвалидима, и пензионерима и свим осталим социјалним категоријама. Али, претходно, и те социјалне категорије морају проћи кроз ревизију, односно мора се прецизно утврдити ко заиста заслужује социјални статус у том смислу, а ко не. Позиција то обећава одавно, али као и велика већина њених обећања и то је остало мртво слово на папиру. Опозиција то треба да уради, колико год то непопуларно било. А ако није спремна да чини тешке и непопуларне ствари, односно ако уопште није свјесна да оне морају да се чине, онда и није заслужила да дође на власт.

Ми до сад и нисмо имали праву и озбиљну политику у Републици Српској. Заправо, имали смо негативну политику, која се сводила на то шта нећемо и о чему сањамо, али нисмо имали реалну и позитивну политику, и о томе сам писао јуче. Досадашња политика била је ад хоц политика, политика од случаја до случаја, од потребе до потребе, од избора до избора. Она није била озбиљна, систематична, кохерентна и у складу сама са собом. Она је суштински описивала нас такве какви јесмо: била је аљкава, неозбиљна, површна, склона самозаваравању и илузијама. Лаким задовољствима и незаслуженим привилегијама.

Опозиција у Републици Српској, стога, има тежак задатак. Досадашњу негативну и гореописану политику до савршенства је довео СНСД и његови сателити. Просто, на тој политици не можете добити СНСД, они то раде много боље од опозиције. С друге стране, опозиција има и тај проблем јер мејнстрим медији и интелектуална елита немају квалитет на нивоу потреба модерног доба. У питању је једна стерилна и импотентна маса, жабокречина која пливуцка у својој пљувачки и другим излучевинама органског поријекла. Стога, опозиција не само да ће морати бити политичка, но је потребно развијати и уопште опозицију мејнстрим идејама, што ће бити далеко тежи задатак. Ово би могла бити шанса за оне бунтовније и млађе, јер би млади требали бити ти који дају неке нове импулсе у заједници.

И још једна ствар: треба се оканити предрасуде да опозиција мора да буде јединствена. То је нонсенс. То би значило да свако онај ко није у власти треба да се удружи са себи сличнима по том статусу (неучешћу у власти), а да би на власт дошао. То је лицемјерно и људи се гаде тога. Опозиција је по природи разнолика и немогуће је да има исте програме. А ако има, то значи да јој програми и увјерења и нису битни, већ да је само битно да се сви они у опозицији удруже и направе математику која обезбјеђује долазак на власт. Ни ово није код нас чудно, али је крајње негативно.

Потребно је да се удружују и сарађују они који имају сличне идеје и визије. Пошто код нас нема битније разлике између програма свих иоле битнијих странака, то значи да се ми још увијек налазимо у претполитичком друштву, односно да тек требамо да дефинишемо кључне вриједности у друштву и политичке репрезенте тих вриједности, односа и стремљења. Ово је посао за нову генерацију политичара, и мислим да би многи политичари који се овим послом баве годинама, па и деценијама, требали да схвате да свијет неће пропасти без њих и да политичка сцена Републике Српске очајнички треба одређено освјежење и читав низ политичких пензионисања.

Наравно, и они млађи би требали нешто да понуде, заправо требали би да почну да раде посао о којем сам писао. У супротном, и нема потребе за промјенама и подмлађивањима. Што би џабе сјахао Курта.