Често се говори о томе да је овом друштву потребан нови амбијент и нова енергија како би ствари кренуле напријед. Ту се, опет често, додаје и да су ту потребни нови људи, а најчешће се као област којој су ове новине понајвише потребне помиње политика.

Међутим, било да је ријеч о политици, било о нечем другом или трећем, превиђа се проста чињеница:

Ми у Републици Српској имамо милион и по људи. Они имају одређене карактеристике. Они су ту, такви какви јесу. Не постоји неки чаробни резервоар људи, одакле можете да извадите оно што вам се чини пожељно.

Дакле, празна је флоскула да ми имамо, ето, ту негдје те „нове људе“, који само чекају да буду откривени и да им се да шанса, па ће силна чуда да учине. У реду, стоји да, конкретно у политици, постоји једна дугогодишња гарнитура истих лица. Али, и да сад све њих замјенимо потпуно новима-да ли бисмо заиста учинили било шта више сем простих персоналних замјена?

Наравно да не бисмо. Предрасуда је да ми имамо много боље од оних који су актуелни. Кад се и деси да се појави неко ново име, врло брзо се појави мноштво оних који ће да га попљују, ако ништа друго зато што их нервира што они нису на његовом мјесту. С друге стране, будимо реални, нема међу нама неког посебног генија или моралне вертикале, па да је неком таквом много тешко наћи неку флеку. Имајући то у виду, увијек и свако свакога може да нападне, што се овдје стално и дешава. Заправо, баш се о томе и ради: вријеме и енергија се троше на то да се други униште. Ми трошимо своје кључне ресурсе не како би се унаприједили, него како се никад не бисмо помјерили с дна.

А онда се питамо зашто нам је тако како нам је. Не може другачије да буде. Ми смо фокусирани на друге у смислу да им завидимо или да их потцјењујемо, а не да бисмо са њима остваривали равноправан и пун уважавања однос, што генерише веома лоше међуљудске односе у заједници. С друге стране, ми се бавимо личним комплексима и страховима у својим личностима, при чему нас воде страсти и сујета, а нисмо спремни да радимо на сопственој еманципацији, што доказује да немамо добар однос ни сами са собом.

Према томе, немогуће је мјењати стање у друштву простим супституцијама. Човјече божји, шта да мјењаш и са ким? Треба се коначно ослободити тих илузија. Револуција није могућа, еволуција је природна и логична. Немогуће је да промјенимо стање у заједници тако што ћемо једне људе замјенити другима, при чему су и једни и други исти, већ се као услов промјена намеће потреба да сами људи квалитативно еволуирају, односно да се едукују и еманципују. То је кључна ствар.

Политика мора да прати овај процес. Кључни политички фактори, као и они који претендују да постану таквима, морају да схвате да није поента у томе да користе задато стање како би лакше долазили до власти. И није ово само неки морални апел, не-овдје је ријеч о чистом рационалном интересу. Власт значи да имате одређену моћ да управљате друштвеним процесима. Уколико је само друштво на све нижем степену развоја и снаге логично је да је и моћи која би властима била на располагању све мање. А данас је ријеч управо о томе-лоше стање у заједници довело је до тога да грађани живе све горе, друштво је у фази сталне регресије, држава је у дебаклу, власт је све немоћнија, а суверенитета нема ни у назнакама. Сви смо на губитку.

Потребна је, стога, промјена перцепције. Све је више оних који схватају да сама промјена власти, без промјене вриједносних образаца, неће ништа суштински да промјени. Ако је сам механизам фелеричан потпуно је небитно ко њиме привремено управља. Ако ауто стално иде у истом смјеру и стално удара у исти зид, није довољно да само промјените возача-возач мора престати да вози у том смјеру. Ништа вам не значи да се промјени и њих пет-ако сви возе на исти начин, опет ћете да звекнете у исто.

Зато је потребан нови амбијент. А за нови амбијент потребан је нови фокус. Ми немамо друге људе сем ових које имамо и ту нема простора неким посебним иновацијама. „Сјаши Курта да узјаше Мурта“ принцип већ је више пута испробан и није дао ефекте. Људи које имамо могу да промјене фокус својих интересовања и промишљања. То једино може да значи да ћемо озбиљно да почнемо да мјењамо одређене ствари. И то, свакако, неће ићи ни лако ни брзо. То мора бити процес, систематичан и континуиран. Промјене у фискалној политици није могуће доносити чисто административним путем-оне морају бити резултатом анализе реалних потреба привреде, с једне, и основних макро-економских и социјалних импулса, с друге стране. Ту, просто, нема мјеста експериментисању. Иста ствар је и са образовањем, правосуђем, управом. Сви ови сектори морају бити стављени у процес промјена који ће значити њихово прилагођавање потребама и интересима оних којима и служе, односно који их плаћају. Ништа није могуће учинити преко ноћи, али то не смије бити изговор за нечињење. Суштина је да јаке Републике Српске нема без развијеног друштва и материјално ситуираних и вриједносно стабилних грађана, те да је свако извртање овакве поставке одраз непознавања приоритета или, пак, незаинтересованости да се са ријечи (јака Република Српска) пређе на дјела.

Нови амбијент значи да старе теме више нису одједном постале потпуно неважне, али да једноставно нису примарне. Велика државна и национална питања, показало се, неће се ријешити тако што ће се о њима стално и много причати. У супротном, до данас би сва та питања поодавно била ријешена. Ми ћемо своје стратешке интересе ријешити тако што ћемо лоцирати успјешног трговца, успјешног пољопривредника, успјешног сваког другог човјека, који ће бити путоказ и који ће добити шансу да генеришу развој бранши у којима су се претходно већ доказали. У принципу, рад као основна људска вриједност и одлика мора постати топ приоритет у политичком и сваком другом сегменту нашег друштва. Рад и развој.

Потребно је градити што шири консензус око тих вриједности које морају полако долазити у први план. Ми данас мислимо да су рад, поштење, знање и одговорност начела која се подразумијевају. Да, вербално је тако. Али, сви знамо да то није тако. На сваком мјесту и у свако вријеме свако од нас може да афирмише те вриједности. Некад је за велики резултат потребан сасвим обичан, али позитиван импулс. Људима треба да виде да други чине добре ствари. Чишћење парка, нека хуманитарна акција-све су то скромне, али добре поруке. Људима треба осјећај конструктивности, сврхе, јер су општа апатија и безнађе потпуно паралисали сваку жељу да се из те учмалости изађе. Зато се не треба подсмијавати тим „ситнијим“ акцијама-оне можда нису спектакуларне, али нека свако онај ко их омаловажава учини нешто више и тако покаже шта и како треба да се ради. Нека уради, не само да критикује.