Када почнете да живите у заједници са женом (а неки и са мушкарцем), живот вам се претвори у гомилу компромиса. Те договарате се гдје ћете на одмор, те какве боје треба да буде зид у кухињи, те хоће ли дијете ићи у хор или на плес. И стално тако...

То није живот о којем сам маштао читајући Ничеа и вјерујући да ћу ја бити тај надчовјек о којем је он писао.

Али, очекивао сам да ће ме референдум напокон учинити слободним. На референдуму нема компромиса - или си за или си против. Нема ту “два зеца, три зеца”, а нема ни разочарења због накнадних непринципијелних коалиција.

Наравно, за сваки референдум треба се темељно припремити, а то значи:

• Још неколико пута прочитати и проучити Дејтонски мировни споразум;
• Видјети који су закони наметнути од стране Високог представника од краја рата до данас;
• Видјети како је донесен Закон о Суду БиХ, Закон о Високом судском и тужилачком савјету и Закон о тужилаштву БиХ;
• Пажљиво проучити све активности Сулејмана Тихића и Високих представника у периоду од 2002. до 2006. године;
• Проанализирати понашање српских и хрватских чланова у периоду од 2002. до 2006. године, јер је било смјена и “тумбања”;
• Редовно гледати све јавне дебате на телевизијама, нарочито РТРС, ради што објективнијег сагледавања проблематике, а посебно да би се припремили за дан послије референдума;
• Мотивисати радне колеге, комшије и пријатеље да то исто ураде да би јавна расправа била темељна и садржајна;
• Наћи консултанте за правна питања, по могућности волонтере, који ће моћи разјаснити постојеће недоумице и правне зачкољице;

За проучавање овог материјала и јавне дебате имао сам довољно времена. То можемо да “захвалимо” бошњачким посланицима који се стално нешто жале, али су ми овај пут омогућили и додатно вријеме за утврђивање градива.

И онда дође и тај дан који сам дуго очекивао. Народ ће да каже своју вољу. Миле ће доказати да нас није фолир’о за референдум, а ја ћу напокон да осјетим благодети слободе и исказати компромисно, тј. женино мишљење.

И дође тај дан!

Спремим се ја и правац у основну школу на референдумско мјесто. Узмем листић, станем иза оног анонимног паравана и кренем да читам референдумско питање. Прочитам једном, други, трећи пут... и почнем да се знојим. Па ја не знам шта да одговорим на ово питање, тј. три питања.

Поново читам: "Да ли подржавате наметнуте законе високог представника, посебно о Суду и Тужилаштву Босне и Херцеговине, те њихову неуставну верификацију у Парламенту БиХ?".

1. Када је у питању прво питање, дјелимично се слажем, јер било је ту неких добрих закона (таблице, пасоши и сл.);
2. На друго питање имам јасан став, па проучавао сам ту материју два мјесеца;
3. Треће питање ми није добро формулисано, некако је навијачко;

И док унезвјерено покушавам да дам један одговор на ова три питања, неко ме ухвати за врат и избаци из учионице. А како и не би, кажу да сам се премишљао 45 минута иза анонимног паравана.

И док идем кући размишљам на глас: „Нису криви ови референдумски чиновници, нисам ни ја крив што сам се добро припремио за референдум. Биће да је питање мало глупо формулисано, као да су га ови наши Сенатори састављали, или можда ови што „ваљају“ Нес кафу?“