У ”Новом репортеру” од 6. Априла, објављен је текст Горана Тарлаћа под називом “Дианина листа”, у којем се говори о спашавању српске дјеце из усташких логора у Независној држави Хрватској, од стране Диане Будисављевић, рођене Обексер.

У том чланку постоји једна реченица која ми је “запарала” уши, а која веома прецизно осликава колико је наше друштво деформисано национализмом.

Та реченица гласи: “Под притиском Озне она је своју драгоцјену картотеку (подаци у које хрватске породице су смјештена дјеца из логора, прим.ауто.) морала да преда Министарству социјалног старања, које је на крају процес проналаска дјеце обавило сасвим дјелимично и траљаво. Тако су на хиљаде дјечака и дјевојчица који су рођени као Срби постали Хрвати.”

Па у чему је проблем, питате се ви!?

• Проблем је у томе што овај новинар сматра да се дјеца српских родитеља рађају као Срби и никако другачије.
• Проблем је што је овом новинару већа брига што ће српска дјеца постати Хрвати, а не што се неће вратити својим биолошким родитељима, под условом да су им родитељи преживјели усташке логоре.
• Проблем је у томе што новинар не прихвата да човјек има више идентитета, а не само етнички, које сам бира и вреднује.
• Проблем је што новинар етнички идентитет поставља као најважнији, док су остали мање важни.
• Проблем је што се одрастање “српског” дјетета у хрватској породици види као проблем.
• Проблем је што се подразумјева да хрватске породице “српском” дјетету када одрасте неће рећи да је Србин.

Ето видите у шта смо се претворили, када нам се читав живот свео на утврђивање тога ко је Србин, Хрват или Бошњак. Овог нису поштеђени ни мртви, јер управо ових дана суд у Сарајеву утврђује етнички идентитет Иве Андрића http://www.frontal.ba/cyrl/?page=2&vijest=53523.

Свођење човјека на само један идентитет води његовој банализацији, али не само другог, већ и нас самих. Поред тога што је овакво виђење људи само по себи хендикеп, оно неминовно води и дехуманизацији људи.

Али, ко мари за то, важна је конститутивност.