Питају ме у задње вријеме зашто сам прориједио своје писаније. Па јел` због овога, јел`због онога. Злоупотријебићу гостопримство на Фронталу и искрено ћу да објасним због чега бих радије трчао дневни маратон него што се хватам тастатуре.

Разлоге, наиме, не треба тражити ван моје маленкости, просто-не пише ми се. А не пише ми се зато што не желим да пишем више било шта што не мислим, а оно што мислим није за писање.

Елем. Схватио сам у једном тренутку да не желим да пишем зато што је то лицемјерно са моје стране, ако ствари оголимо до краја. Наиме, пошто се за ова писанија не добија кинта, иако многи мисле другачије, те имајући у виду да сам већ добрано напустио младалачко доба, те се више не ложим на то да ми гугл избацује име и лево и десно, упитао сам се чему онда све то. Даље, некако ме и срамота од толиког „Милко Грмуша“, „Милко Грмуша“. Фуј. Нимало се пријатно не осјећам. На овим веселим порталима писање ем да не доноси неку корист (да, да, мене само корист занима, ја сам материјалистичко ђубре), већ је једина уочљива посљедица то што се ту улогује мало-мало неки исфрустрирани кретен, који може из дебеле сјене анонимности да се напљује до миле воље, при чему они који нешто напишу и потпишу служе као виртуелни психолози, отирачи, курве и остала рамена за плакање и свакојака помагала за лијечење нервозе.

И чему онда све то?

Неки говоре и одговарају да писати и дјеловати треба због неког већег, да не кажем, општег интереса. Који је сад то ђаво? Ја то нигдје не видим, мада признајем да сам ем приглуп ем егоцентрик, па је можда и до мене. Оно што ја видим јесу будале, њихове сујете и незајажљиве потребе да отму што више, не ураде паметно и креативно ништа и, уопште, да опогане колико год да им се допусти. А не знам шта им се то не допушта. А и да није све то тако, што бих се ја мучио и трошио своје вријеме да разглабам о оним стварима за које постоје они који су плаћени да то раде? Они ем плаћени, ем не раде, а ја нит` сам задужен нит` ме то више интересује. Па кад се нешто и напише одмах ти скочи за врат сто кретена да паметују и паламуде како не треба овако, него треба онако.

У народу који све зна и у све се разумије-шта ја као обичан, просјечан и ограничен појединац имам уопште да тражим?

Ред је да се склоним и уклоним, отворим простор. На примјер, овим младим фејсбук револуционарима, који би да промјене систем тако што ће да кад дођу на власт отму лопинама све живо, при чему је лопина свако ко има било шта, да не кажем ишта. А они, као врховни револуционарни командоси, чији над-димензионални ауторитет сеже кроз мудрости права, економије, фискалне политике и технологије за производњу ципирипија, одређиваће мудро како, колико и од кога конфисковати (од кулака, брате, то вам је мој савјет, тако вам радили и ђедови).

Дакле, нити ме занима како да помогнем људима, нити овим људима и треба помоћ. Зато нема потребе да пишем. Уопште узев, ја сам мизантроп и веома покварен човјек.

И стога ме не позивајте преко фејсбука више на ова догађања народа. Ем би било контрапродуктивно да вам се ту појавим, ем ми то не пада на памет.

Ја сам за Гадафија.