Није дуго прошло од избора, завршени су најважнији радови успостављања власти, усвојен је буџет, а онда је до јавности дошло писмо Предсједника РС којим проглашава општу мобилизацију у борби против корупције.

Реакције прозваних су познате. Писмо је прорађено на састанцима, а и Влада РС је формирала Анткорупционо тијело које се састоји, гле чуда, управо од чланова Владе. Нагласак акције је на полицији и правосуђу. Чак нас је и ПТПЦ почастила тематским ”пресингом” у коме су гостовали ”високи представници” ових институција. Том приликом пажљиви слушалац могао је да разазна да без обзира на елан и вољу да се с корупцијом рашчисти, сам појам, а камоли план борбе против корупције није познат. Не могу да одолим, а да не цитирам једну реченицу високог госта тематске емисије: ”Ако је њему добро и мени је добро” ( закључак на исказану невољност да се пријави давање мита). Мислим да нема боље илустрације укупног стања у друштву и односа према озбиљним друштвеним проблемима, да не употријебим ружнији израз за корупцију и криминал.

Мој проблем перцепције писма највишег представника Републике Српске састоји се такође од несналажења. Раздиру ме дилеме. Гледајући адресе на које је упућено писмо ја сам помислио да је проблем корупције највише изражен у тим институцијама. Зашто би неко писао министру полиције или министру правде писмо позива за борбу против корупције, а не би писао многим другим адресантима!?

Читаоци Фронтала знају да корупција прожима готово све поре друштва и да је постала толико значајна да угрожава саму економску основу друштвеног живота. Афере, аферице, аферими, запошљавања заузимају подобру количину гигабајта у архиви. Онда поразмислих да је, не дај Боже, аутор писма (није то предсједник – то је савјетник) помислио да полиција убрзано поведе репресивне акције против починилаца разних кривичних дијела из домена корупције, а тужилаштво и судови их још брже и ефикасније процесуирају. Акција-реакција и готова прича.

Ако је то тако, можда је ипак требало писмо адресирати и на службу ревизије чија је улога у спречавању корупције много већа у односу на органе гоњења.

Свођење борбе против корупције на репресивно дјеловање је рецепт за неуспјех.

У нашем друштву постоји велики проблем непознавања, а некамоли примјене антикорупционих правила и увођење таквих пракси на све нивое заштите јавног интереса. Да би проблем био још сложенији, разумијевање коруптивне праксе кроз наочале кривичног закона оставља много простора за неодговорно дјеловање и наношење штете јавном интересу.

Пошто је Фронтал мјесто ”необуздане” критике одлучио сам да читаоцима понудим критички приступ у рјешавању највећег друштвеног проблема.

У том смислу запитао сам се какве дефиниције корупционог понашања имамо у законодавству и на који начин грађани, службеници, привредници и остали могу да знају шта је коруптивна пракса.

На моје изненађење, даље од кривичног закона нисам могао отићи, све је стало у поглавље кривичних дјела у привреди.

Кажу да ко гугла не лута, па покушам у бијелом-свијету-интернету да нађем нешто тако. И наравно на хиљаде мјеста, стотине и стотине дефиниција и пракси. За примјер ћу узети правила јавних набавки једне организације-кредитора. ”Коруптивна пракса је давање, примање или тражење, директно или индиректно, било чега од вриједности ради утицања на непрописне радње друге стране” или ”принудна пракса је изазивање умањења вриједности или наношење штете, као и пријетња умањења вриједности или наношења штете било којој страни или имовини те стране ради утицања на доношење непрописне одлуке те стране”.

Да не набрајам, таквих пракси је дефинисано десетак. Но ту није крај. Оно што слиједи још је важније.

Сљедећа поглавља садрже мјере спречавања корупције и састоје се од низа политика, процедура и обавезних уговорних клаузула код јавних набавки како би носилац интереса могао ефикасно да води интерне истраге. Једна од пракси је и формирање антикорупционог тијела унутар институције, а постоје и индикатори коруптивног понашања, потпуно јасно написани и разумљиви свима. Запослени, функционери у својим уговорима о запослењу имају унијете посебне одредбе о корупцији, али што је још важније, имају јасне одредбе о сукобу интереса (везаном за своје радно мјесто и послодавца) и јасна упутства како морају поступити у обављању ”допунских” дјелатности.

Онај ко именује неку институцију, јавну или приватну у Републици Српској која је донијела властите правилнике и процедуре о спречавању корупције у дјелатности коју обавља, организовала мјере интерне контроле за подршку борби против корупције и дефинисала своје случајеве забрањене праксе, те која је у уговоре о запошљавању унијела специфичне одредбе о забрани сукоба интереса од овог коментатора добија награду.

Док Служба за ревизију јавног сектора мора да ратује да би извршила свој задатак, јер на сваки налаз ”озлијеђена” страна реагује као да је под атаком непријатеља и одговара несразмјерном силом, ”мали” налази те исте службе се систематски игноришу.

А то мало и јесу замјерке на организацију интерне контроле, правилнике и сличне тричарије.

Зато треба зашиљити оловку и писати ново писмо или више писама на све друштвене адресе.

А једно би могло да се напише и понеком општинском одбору странке који јавном предузећу шаље листу чланова за запошљавање са питањем: Да ли сматрате да је ваше писмо по свим дефиницијама ”забрањена пракса”.

Када стигне потврдан одговор већ ћемо остварити неки напредак.