Компаније директно зависе само од једне ствари: профита који праве. Уколико праве више профита од инвестиција које улажу-преживјеће. Ово правило познато је сваком малопродајном трговцу на тржници.

Међутим, како доћи до профита? Како направити паре? Прије неки дан каже ми један пријатељ да паре никад није било теже направити. Логично, свијет се у задње двије деценије превише играо штанцовањем папирнатих новчаница, а премало је стварао, иако постоји нека перцепција да смо као цивилизација били изузетно креативни у посљедње вријеме. А заправо, најразвијеније земље свијете, поготово САД, радиле су мање-више оно што је Милошевић радио у Србији у првој половини деведесетих година прошлог вијека: штампале су гомилу папира, које су називале хартијама од вриједности, без покрића у реалној производњи. То је и разлог кризе у којој се свјетска економија налази посљедњих година. Али, и то је већ све познато.

Питање је како то промјенити, како почети правити реалну вриједност, како зарадити реалне паре?

Будућност компанија јесте у томе да постану сервиси клијената. У буквалном смислу. Заправо, не само то, компаније морају постати малтене власништво тих својих клијената, који ће управљати тим компанијама, са само једним ограничењем: неће убирати дио профита истих. Макар директно.

Ријеч је о томе да ће услуге које ће компаније да нуде бити потпуно персонализоване према потребама индивидуалних клијената. Тај процес је већ почео: људи могу да наруче свој лаптоп тако што ће попунити електронски формулар у којем ће прецизирати какав тачно рачунар желе да купе. И компанија ће да им направи баш такав рачунар. Иста ствар десиће се и у аутоиндустрији, као и у свим другим индустријама које желе нешто да продају.

Поента приче је сљедећа: с обзиром да паре није лако зарадити (као што никад и није било, уколико се ради поштено), људи ће пажљиво да анализирају шта им је збиља потребно. Времена у којима су могли од банака да узимају потрошачке кредите за свакојаке вјештачке потребе су прошла: куповаће не оно што се много рекламира, него оно што им је много потребно. На тај начин рационализоваће се прво потрошња, па потом и производња. Услуга ће бити кудикамо квалитетнија, јер ће бити у потпуности прилагођена стварним потребама клијената. Они који се не прилагоде-осуђени су на пропаст.

На тај начин окончаће се антихумани концпет потрошачке цивилизације. А наступиће фаза креативне производње. Клијенти се неће моћи посматрати као овце које ће да купују шта год да им се сервира. Не зато што ће одједном постати богзнакако паметни, него зато што неће имати пара да се разбацују около. Временом ће све више увиђати, и потрошачи и произвођачи, да је перманентно стицање конкретних знања неопходно да би "остали у седлу". Ствар је у томе да ће сви морати да траже начине да режу непотребе трошкове, али неће их моћи резати на квалитету услуге, јер такву услугу нико неће хтјети да плати.

Трошкови ће се резати на издвајањима за државу. Али, не можете држави да срежете оне трошкове због чијег би смањења наступила гора посљедица по саме грађане и компаније. На примјер, трошкови који се тичу осигуравања јавног реда и заштите приватне имовине не могу да се срежу тек тако. Као ни трошкови правосуђа.

Биће потребно да прво појединци, чланови заједнице, рационално увиде да њихова понашања којима нарушавају писана и неписана правила понашања, односно којима нарушавају слободу другог човјека, у свим њеним аспектима, јесу-трошак. И то трошак који кошта и њих саме.

Непоштовање правила је скупо, и није добро по бизнис. Јер, непоштовање правила активира читав један антисистем, као контрареакцију. Било да је она криминалне или државно-принудне природе. То је све трошак. Трошите вријеме, енергију, нерве, креативне импулсе. Трошите новац.

Будућност са собом носи мање писаних, а више неписаних правила. Не зато, понављам, што ће људи постати одједном паметнији и емпатичнији, него зато што је супротно понашање исувише скупо. Интерес ће бити главни импулс промјене културног, економског, уопште-цивилизацијског обрасца.

Економија ће се окренути нешто споријем, али утемељенијем расту. Рационалније ће користити природне ресурсе. Окренуће се технолошким иновацијама и замјеном дефицитираних сировина технолошким проналасцима. Потрошачка цивилизација постаће цивилизација знања и скромности. Скромнима ће људи морати постати, јер једноставно ће на то бити принуђени. Опет, дакле, не због свог моралног преображаја, јер неће моћи другачије.

Организација компаније мораће, према томе, да прати овакву промјену цивилизацијског кода. Њен технолошко-иновациони дио у укупној структури компаније проводиће много више времена и улагаће много више креативности и знања у проналаске нових технологија. Просто, конкуренција ће их на то приморати. Комерцијални дио структуре ће изнова и изнова проналазити начине да брине о потребама појединачних клијената, јер ће услуге бити персонализоване. Кадровска политика биће орјентисана на лоцирање најбољих радника који ће бити у стању да испрате ове промјене. А управљачка структура ће бити принуђена да схвати да је једини одржив профит-онај дугорочни, те да краткорочне крупне добити воде право у амбис.

Овакве цивилизацијске промјене су нужност. У супротном, неће бити цивилизације. А питање је и шта ће бити са човјечанством.